Можда тек за неких 10 одсто „добитника“, којима су либерализација тржишта и стварање нових институција, како се читава ова ујдурма популарно назива, донели свега лепог; нешто као само њихову Нову годину, која ево у континуитету траје већ другу деценију. Остатак, тачније већина, је у том периоду била више окренута савладавању вештине живота без овог или онога и тренирању одрицања. За почетак, најчешће посла, а потом су се „у једном правцу“ на тај „примарни“ губитак лепили остали – разводи, губитак стана, болест, беда, немаштина. Укратко, мука, коју је ипак некако требало компензовати. Тржни центри, гомиле робе која никоме не треба али се зато фино шарени на рафовима, лајф коучеви, јоги летачи... И, као шлаг на торти, стручњаци. За оне који су помислили како су ови последњи - експерти - ту како би народу, који се није баш најбоље снашао, објаснили шта им је чинити не би ли и он преживео, само кратко: велика, огромна, грешка.
Није им то нити посао, нити нешто као мисија (чак ни хоби) по властитом избору. А не, они су ту да би се међусобно премеравали и лиценцирали; ко је „прави“, а ко лажни стручњак, ко је стручнији, а ко најстручнији међу стручњацима... Стручност као таква баш се и не пита превише за резултате. Ваљда с идејом да док је струке, нема потребе. Стручњаци су стручни и само им још остаје да преброје све те нестручне уљезе у властитим редовима.
С друге стране, ови пак нестручни, па још и вазда свега гладни, незахвално (и с потпуним неразумевањем) загледани у професиналце, стално очекују неке резултате. Хтели би ваљда да од све те стручности нешто стигне и до њиховог тањира. Да и њима фрижидер, кад се наслушају свих тих дивних прича о томе шта им је све струка омогућила, буде (ако не пун, ипак они нису стручњаци) бар пунији. Да не брунда вазда празан. Пусти су то снови и надања; упркос свој тој стручности за ово и оно, звецкава празнина непромењена је реалост за недовољно и тотал нестручне. Злонамерни би у неком тренутку можда чак могли да помисле како се струка једино препоручује, то јест, како се свела на неку врсту властитог пи-ара...
Ко ће га знати, можда је то с резултатима као мером стручности у данашње време паковања и препакивања таштине и празнине у све те фине и масне хартије потпуно погрешно, баш као што је, могуће, и борба за опште добро прецењена. Или сам ја тек слаба с рачуном и не умем да саберем два и два. Уосталом, математика ми никада ни није била јача страна...
За такву мене, којој су слике и слова увек била ближа од бројки, Холивуд је једно од ретких места где све има смисла и логике. За разлику од егзактног света цифри и чињеница у којем се вазда на крају нешто не слаже, у свету илузије мени, дакле, све штима. Самим тим, тај ми је свет и пуно пријатнији, нешто као сигурна зона у којој увек пронађем жељене одговоре и – кад га се ужелим - смисао. Ето, на пример, ових дана не дишем ишчекујући премијеру новог Тарантиновог филма „Било једном у Холивуду“ с два озбиљна глумачка мацана у главним улогама – Бредом Питом и Леондардом Дикапријем.
У склопу припрема за предстојећи филмски празник, посластицу која би врло лако могла и читаву годину да обележи када је о покретним сликама реч, у последњих сам неколико дана репризно погледала већи (омиљени свакако) део богатог филмског опуса господина Пита. „Оушнових 11, 12 и 13“ за лагано загревање, потом „Троја“, „Вавилон“, „Упознајте Џоа Блека“, „Господин и госпођа Смит“ и „Саветник“ да наставим у за око пријатном правцу и за крај, посластице – „Легенда о јесени“, „Мексиканац“, „Борилачки клуб“, „Шпијунска игра“, „Опклада века“ и „Необични случај Бенџамина Батона“. Нема грешке, у свим овим (баш као и у остатку градива које овог пута нисам стигла да утврдим) Бред је леп, згодан и талентован.
Немам примедби - сјајан глумац и прави холивудски мацан. Он је, ако мене питате, стручњак како за глуму, тако и за лепоту. Самим тим је логично да сваки филм у ком се појави пуни биоскопске сале и зарађује невиђену кинту. И мени ту све има смисла, а ни стручности не мањка. Без сваке сумње, и Леонардо је (премда за мој укус мало мање згодан од Бреда) током година у више наврата на делу показао и доказао своју стручност. И за филм – „Двострука игра“, „Ухвати ме ако можеш“, „Банде Њујорка“, „Авијатичар“, „Вук с Вол стрита“ и „Повратник“, али и за згодноћу - манекенке Жизел Бундшен и Бар Рафаели, глумица Блејк Лајвли и Викторијин „анђелица“ Ерин Хетертон, његове бивше и супер згодни „сертификат“ да је реч о озбиљном холивудском даси. Што се за неке њихове колеге, рецимо, Двејна Џонса (ако не знате ко је у питању, слободно га попут мене „изгуглајте“ да се посетите о коме је реч) или све мање глумца, а политички све коректнијег Шона Пена. Они су већ много ближе овим нашим „уста моја, хвалите ме“ домаћим стручњацима...
Јасна Будимировић
