Зна се да је од богиња умрло троје деце кнеза Милоша: прворођени син Петар (1814) и ћерке Марија (1823) и Велика (1823). Да би спречио даљи помор свог потомства, кнез је решио да на сину Михаилу примени нову методу заштите од богиња – вакцину. Трогодишњег кнежевића Михаила је 1826. године вакцинисао кнежев лични лекар Италијан Вито Ромита. Будући српски кнез је тако постао прва особа у Србији за коју се зна да је вакцинисана.
Ускоро је отпочела и вакцинација ризичних група становништва, као што је била војска стационирана у Крагујевцу. Почетком 30-их година 19. века, сви војници који су долазили у тадашњу српску престоницу пелоцовани су против богиња, како би се спречило избијање епидемије у касарни. Пракса вакцинисања је изгледа била присутна и у народу; у појединим селима се у то доба помињу „веште жене“, које су „богиње калемиле сребрном иглом са дечијих краста“.
Године 1839. издата су „Правила о калемљењу богиња” којима је предвиђено вакцинисање целокупног становништва. У уводу је наглашено да се „калемљење богиња за благостање народа увести жели“ и да ће се у ту сврху користити најсавременији метод – вакцинисање крављим богињама, који се примењује у свим „изображеним“, тј. цивилизованим државама. У народу до тада примењиван метод – вакцинисање човечјим богињама, забрањен је.
Вакцинацију је требало да спроводе окружни лекари уз присуство окружних начелника и свештеника, у периоду од априла до октобра. Варошани су за вакцину плаћали лекару по један цванцик, сељани по пола цванцика, док је за „сиромахе“ трошкове сносила држава. Лекарима је дато детаљно упутство како да од вакцинисаних особа узимају „калем“ и потом врше даље пелцовање, а били су обавезни и да воде протокол вакцинисаних особа.
У процес вакцинације била је укључена и црква – свештеници су били дужни да бар једном у три месеца за време службе опомену народ на потребу вакцинације, као и да састављају протокол невакцинисаних и достављају га властима; то је било у складу са оновременим односом државе и цркве – црква је била инструмент који је држава користила у просветитељске сврхе.
У почетку, народ је био неповерљив према вакцинацији. У једном извору је тако наведено да, на вест о доласку лекара да пелцује децу, „жене побегоше с децом у шуму, а кад смо приспели у та села нађосмо место њих стотину (деце), само неколико, а при прегледу, не дођоше ни она која су пре осам дана калемљена била.“ Временом, када се увидело да богиње не нападају вакцинисане, и вакцина је све више прихватана. Тако је у извештају о вакцинацији за 1850. годину у Подринском округу наведено: „Окружно начелство је уочило да готово сви долазе својевољно на пелцовање, без интервенције власти, као што је било ранијих година, и благосиљају онога који је пронашао ово спасоносно средство.“
Глас Шумадије
