На 30. годишњицу су се договорили и од 1994. држе се традиције.
Увек је неко други домаћин у месту где живи и подразумева се да сноси трошкове дружења. Окупљали су се у Бездану, Црвенки, Сомбору, Хоргошу... но, време неумитно пролази и генерација се осипа па је код Јагоде Томин (девојачко Предојевић) дошло шест исписника из разреда.
– Свако у породици има и проблема, али једва чекамо да доживимо последњу суботу маја па се опет скупимо – прича некада другарица Предојевић. – У разреду нас је било 29, али се, нажалост, 14 упокојило. Неколико болесних стварно не могу доћи, има оних који једноствно нису заинтересовани, али већина нас негује пријатељске, па и породичне односе. Тако сам позвала на сусрет Деју Бојић из Куле, супругу нашег другара из разреда који је напрасно преминуо 2014. Драго ми је што је дошла, јер њен муж нам је био као најрођенији. Звали смо и удовицу Љубомира Крстина из Хоргоша, али пре три дана сазнам да је умрла. Њих смо, као и Бојиће, често посећивали.
Памти да је њихова генерација функционисала као велика породица.
– Живело је у интернату нас 120 младића и 25 девојака, који су дословно по цео дан били заједно од доручка до одласка на спавање. У трпезарији знали смо поставити столове за ручавање као у рођеној кући, па и више од тога. За четири године никаквих проблема није било, ниједне туче или свађе. Било нас је Срба, Црногораца, Русина, Словака, Мађара, Хрвата и других, али тад се за нацију није питало – сећа се госпођа Јагода.
Будући агротехничари су дошли с разних страна, највише из Војводине, након матуре сви се снашли, не само у својој професији, засновали породице, подигли децу, дочекали унучад и праунучад.
– Имали смо изузетно разредну, професорку Иванку Туцаковић, која нам је, иако стара девојка, била друга мајка. Провела нас је кроз целу Југославију на екскурзијама од Словеније до Македоније и Плитвичких језера, одакле је био један друг, који је пре десетак година умро као избеглица у Србији – са сетом вели наша саговорница.
–- Ђаци можда и нисмо били баш најбољи, али у заједништву прва лига. Некад су нас тако васпитавали, а срећом је у нашем разреду била по половина дечака и девојчица – шали се Ненад Попов.
Вели да су из те генерације он и Милован Вујанић завршили Пољопривредни факултет, Михаљ Казинци агросмер на Економском, а покојни Миклош Леко из Тотовог Села се престројио и дипломирао на Филозофском.
– Почели смо да се срећемо на две деценије од матуре, а десет година касније у Бездану одлучисмо да се уредно срећемо тамо одакле је организатор. Само на јубиларним, округлим годишњицама, идемо у Сомбор. Код већине се сачувало старо другарство, али помало смо разочарани у неке који изостају или се никад нису ни појавили – констатује Попов.
Сомбор и данас памти као диван град, у који је стигао из родне Сенте.
– Тад је у Сомбору било десет средњих школа, а пошто сам волео рукомет, одмах сам се укључио у локални „Партизан” и играо до 1963, док нисам завршио школу и вратио се кући, где сам наставио спортску каријеру, студије и рад у струци. Једино је „мана” Сомбора што нема реку, али то надокађују преобиљем зеленила. У оно време је било и невероватно много младих и сви смо се упознавали кроз разна такмичења и по радним акцијама. Сад имам све ређе прилику да га посетим јер Рукометни клуб Сента” више не игра у Бачкој лиги – носталгичан је Попов.
М. Митровић
