Некадашњи фудбалски голман је 2008, када је био трећи разред средње школе, возећи мотор доживео тежак удес. До тада, активно је тренирао фудбал, а након овог преломног догађаја у његовом животу годину и по дана био је прикован за кревет.
- У болничкој постељи сам преломио да идем даље и да све што је до тада било згужвам као папир и бацим. Одувек сам се борио и тај спортски дух прати ме читав живот. Размишљао сам шта могу да учиним како бих прилагодио живот новој ситуацији и шта могу да поправим око себе. Док сам био у болници, нисам одустајао од вежбања јер сам током опоравка користио тегове, а трапез изнад кревета за згибове - прича Милан.
Каже да се трудио да све научи сам, од коришћења колица до вожње аутомобила и савладавања препрека са којима се људи са инвалидитетом суочавају.
- Научио сам да возим кола и одлазио сам у бање у Србији. Током путовања уочио сам да се возачи понашају некоректно. Истовремено, у саобраћајној несрећи у којој сам учествовао нисам био крив, али нисам имао кацигу. Током увиђаја било је низ неправилности и све то је утицало на моју одлуку да упишем мастер из безбедности у саобраћају на Факултету техничких наука - каже Срдић.
Координатор је пројекта „Још увек возим” при савезу параплегичара и квадриплегичара Србије у оквиру кога људи с инвалидитетом, жртве саобраћајних несрећа, држе предавања средњошколцима. Милан каже да оваква предавања имају изузетно добар ефекат.
На Сајму „Једнаки” 2019. године освојио је прво место у категорији једнаки у иновативно инклузивном програму и то баш за предавање младима о безбедности у саобраћају.
- Циљ предавања је да утичемо на свест младих како сутра не би било више тешко повређених и погинулих на путевима. Ученици то добро прихватају и пажљиво слушају наше животне исповести. Указујемо им на све опасности које недолично понашање и небезбедна вожња могу изазвати у саобраћају - каже Срдић
Како га спортски дух не напушта, вредно је тренирао да би ушао у Параолимпијску атлетску репрезентацију Србије. У томе је и успео 2017. године, када је освојио треће место на државном првенству Србије у атлетици за особе са инвалидитетом и тиме себи обезбедио место у репрезентацији. Тада је добио посао у струци, па је напустио репрезентацију, али не и рекреативне тренинге који му како каже помажу да буде у форми и да се осећа одлично. Данас редовоно тренира у теретани и упоредо тренира кошарку у колицима у ККК Војводина.
-Руководилац сам логистике транспорта у компанији Eso Tron која ми је дала ту могућност да радим, да се едукујем да улажем у себе и да они улажу у мене и да се осећам корисно. Репрезентацију сам напустио, јер нисам могао да ускладим посао и тренинг. Велика одлука на мени је била и на крају сам преломио – каже наш саговорник.
Посветио се активном учешћу у раду Савеза параплегичара и квадриплегичара Србије. Мотивационим говорима жели да утиче на људе с инвалидитетом како би се посветили животу, били активнији и видљивији у друштву.
- Откад ми се ово догодило, упознао сам неке људе који по пет година нису излазили из куће. Ја сам пример да може и другачије, јер сам након годину дана после несреће отишао у Игало на терапије, али сам користио прилику да пливам и уживам у мору – каже он.
Шаљу му људи поруке путем друштвених мрежа и углавном га питају како се бори с неприступачношћу и одакле му енергија за све активности.
- Учесник сам кампање „Србија без баријера” и доста се ради на томе да објекти буду приступачнији. Доста рампи и покретних лифтова је урађено, међутим још то није на неком великом нивоу, али се иде ка томе да људи са инвалидитетом имају бољи живот. Свима који ми се обрате одговорим да бирају живот – закључује Милан.
Слађана Аничић Илић
