После, по њему, најтежег првог путовања до Монголије и назад, затим „најлуђег“ крстарења Африком, ових дана вратио се са дугог путовања до Аустралије, које је трајало 72 дана, а прешао је 15.000 километара.
- Овог пута сам прешао три континента, од којих је за мене аустралијски био потпуна непознаница. Али, то је тако добро уређена држава, да сам се врло брзо навикао, а помоћ наших људи је била драгоцена и пријатна. Било је то право уживање и сада размишљам о њиховим „стејковима“, јер по повратку не могу да обучем ниједне панталоне - с осмехом констатује Нинослав Нино Трајковић.
Иако је, као већ превејани авантуриста, све добро испланирао, зацртано није у потпуности реализовао, појавиле су се непремостиве препреке, али га „Рина”, његов црвено-бели „југић” није издао.
- По изласку из Србије, прошао сам Бугарску, Турску и Иран, а онда су ми рекли да не улазим у Авганистан, јер је небезбедан. С великим жаљењем сам прихватио савет, а онда сам се уверио у исправност, јер је пут кроз Пакистан уз границу са Авганистаном, био врло ризичан и прошао сам га у пратњи полиције и специјалаца. Нажалост, у Индији сам морао да донесем одлуку да се растанем са пет година старијом од мене „Рином“. За наставак пута кроз Мјанмар требало је да издвојим изузетно велики новац. Нашао сам се у дилеми. Да ли да урадим то и добрано окрњим део који сам наменио у хуманитарне сврхе или да паркирам „Рину“ у Њу Делхију и наставим даље, како би ми остало више новца за донацију. Превагнула је моја жеља да будем хуманитарац, а не авантуриста, па ћу зато имати, поготово кад ми стигну још једна или две уплате донатора, до сада највећи износ за донацију ШОСО „Братство“ у Бечеју – појашњава Нино.
И док је породични плаво-бели „Рино” остао на афричком континенту као експонат православне цркве у Боцвани, сада вожени црвено-бели ауто којем Нинослав тепа „Рина”, као девојчици, неће остати у Њу Делхију.
- Доста је било уживања, сада ми предстоји двомесечни рад у Црној Гори током туристичке сезоне, а онда одлазим по „Рину“, јер је то, уз једини „југо“ у Аустралији Данијела Кадаријана, најбољи „југић“ који сам до сада возио, што значи да актуелна експедиција није у потпуности завршена, јер предстоји јесењи повратак Нина и „Рине“ кући – каже Нино.
О самом путовању и ономе шта је све видео и доживео Трајковић је редовно и детаљно извештавао бројне пратиоце на друштвеним мрежама. Жао му је, каже, што је морао да лети из Индије на Тајланд, па затим даље до Аустралије, јер би возећи „Рину“ имао шта да види и у тим егзотичним земљама.
- Нисам затворио авантуристичку страницу. Жеља ми је да обиђем амерички континент, па Антартик... Убеђујем мог најбољег пријатеља и сапутника у првој експедицији Ђорђа Илчешина, који жарко жели да упозна амерички начин живљења, да се идуће године запутимо од најсеверније до најјужније тачке америчког континента. То би била вожња у неком од „југа“ рађених за америчко тржиште. Ако он не буде могао да ми се придружи, опет ћу сам на пут. Наравно, и тада ће све имати хуманитарни карактер.
В. Јанков
