Пошто песма није могла да сачува имена свих радњи и справа класичне жетве, ту је прича. Јер, данашња жетва није ни налик на негдашњу, ни по трајању, а ни свести о њеној важности што је прожимала целе фамилије, баш комплетна села.
Када ће се косити одлучивао је Бáба, глава породице, не увек најстарији, али увек најслушанији. Он би предвече дуго гледао у небо, прво на запад, има ли црвенила, онда увис према звездама и облацима и на крају директно у Месец, тражећи трагове „кола” око њега. Ако је Месец био чист, само би прозборио: „Сутра почињемо”.
Први би устао Деда. Тамо где је жито највишље, начупао би доста стабљика, земљу отресао с корена, лепо их сложио, зрно истресао ударањем о ивицу шавоља, а од сламе плео ужа. Закачи вр’ове, уплете их уз помоћ руку и пазуха, начини уплетене змије, па све повеже у снопове од двадесетак комада. После ће деца стерати та ужа, постављати их руковедачицама под нарамке што ће их скупљати срповима иза косаца.
Већ смо набројали главне послове и главне раднике. Косац, наравно, има косу. Она треба да је откована дан раније, истањена врхом чаканца а на мини-наковњу, бабици. Када осети да слабије сече, руши, застане мало, наоштри је гладалицом, влажном, коју носи о појасу, а у водиру, који је од воловског рога или дрвета. Када се покоси парче њиве „препелица”, или цела парцела, снопље се дене у - крстине.
То су оне мале камаре жита, начињене да трају само дан-два, до увожења у авлију, на гумно, на камару. Крстина се прави слагањем снопова унакрст. Доле иде курјак, преко њега по четири снопа с влаћем у центру. Тако четири реда, на врху се посади последњи сноп – поп. Тако да му корење гледа на запад, на Бабин buyak одакле може да дође олујина. Добро се притисне па још с десетак стабљика веже за уже снопова испод. Права крстина, дакле, броји 18 снопова. Има и мањих, када је њива ужа и род слабији. Чим садене покошено, Бáба зна у сноп колико жита има, може чак да израчуна и колико ће зрна добити, што увек и чини, мање-више тачно.
Сада би се рисари, некада професионалци жетве, крстили и левом и десном када би чули да крстина више нема, осим на сликама старих мајстора јер су нестале изумевањем комбајна. Само његово име каже да је он чудовиште из научне маште, комбинација људи и справа. Ждерач жита који прогута све с њиве, промуља у својој клепетавој утроби па исповраћа чисто зрно, а искаки сламу и развеје плеву. Замењује чак и чувени дреш што је ишао од авлије до авлије још пре пола века, праћен бандигаздом и прашњавом екипом сламара и плевара.
Но, још има фотографија вршидбе, све с дрешом, парњачом и оним великим укрштеним каишом којем нико није смео да приђе ни близи. Има још и рецепата како се кува паприкаш од младих пилића, али с доста кромпира, пошто је толику чељад увек тешко нахранити. Још се памти укус салате од краставаца с белим луком и још пецка пиво хлађено у бунару, ако је газда био имућан и галантан. Међутим, већ када се зрно мерило и ушур одвајао, на крстине нико више није мислио. А сад им је баш одзвонило.
Павле Малешев
