Потреба човека да олакша тегобе и залечи ране потиче још из преисторијског периода. Током потраге за храном и склоништем људи су временом открили да неки делови биљака могу да ублаже тегобе. Та сазнања су се времена продубљивана и обогаћивала, што је довело до развоја медицине, који је водио од тзв. „нагонске“ односно интуитивне вештине лечења и припремања лекова до модерне фармације 20. и 21. века.
Према речима музејске саветнице и историчарке у Музеју Војводине у Новом Саду Веселинке Марковић све до 1918. године историја апотекарства Војводине сагледава се кроз развој струке у Хабзбуршкој монархији.
- Због бројних ратова на овим просторима није сачувано много докумената, док из времена Османског царства практично уопште нема података –наглашава Веселинка Марковић. - Прекретницу у развоју фармације у овим крајевима представља 18. век када је царица Марија Терезија спровела низ реформи у жељи да повећа привредни и војни потенцијал. Она је била свесна лошег стања јужних делова Монархије који нису били густо насељени због ратова и епидемија, народ се лечио како је знао и умео док су харале разне лако преносиве болести, хигијена је била на ниском нивоу, а извора заразе било је свуда јер је било мочварно подручје.
Поред тога грађанство су лечили калуђери уз читање молитви и целивање слика светаца, травари и бербери, док је лекара било мало, а непросвећен народ им није веровао и нерадо им се обраћао. Како би се унапредила здравствена служба 1770. године донесен је Централни санитетски закон који је садржао и норму за апотеке.
- По том закону, који се састојао од десет тачака, апотекар је морао имати диплому било којег универзитета у држави, придржавати се цена предвиђених таксом, а уколико је у месту постојао лекар само он је могао издавати лекове на рецепт – објашњава Веселинка Марковић додајући да је закон допринео и побољшању хигијенских услова живота, те да су жупанијски и градски лекари водили бригу о чистоћи града тако што су забрањивали просипање прљаве воде и бацање ђубрета на улицу, наређивали су да се баре око домова исуше, градили јавне бунаре са здравом пијаћом водом на трговим...
У то време оснивају се апотеке на подручју данашње Војводине. Прва апотека у Новом Саду „Код црног Арапина” отворена је 1740. године и била је у власништву Томе Андерлеа, док је другу отворио Јозеф Виденман 1802. године.
-У Петроварадину прва апотека је отворена 1766. године, а друга 1802., у Сомбору 1766., у Великом Бечкереку (Зрењанин) 1784. Вршцу 1784. године... –набраја наша саговорница. - Током 19. века растао је број апотека у Војводини чему је допринео и већи број стручно оспособљених фармацеута и факултета на којима се изучавала та наука. Ипак још значајнији утицај имала је уредба према којој се од 1895. године на практикантски стаж у апотекама, а ради студија фармације, могу примати и жене, под истим условима као и мушкарци.
На подручју Војводине је сачувано неколико аутетнтичних апотекарских ентеријера: Штрасерова апотека у Сремским Карловцима, Апотека на степеницама у Вршцу, Апотека Милета Лесковца у Врбасу.. Инвентар апотеке из Оџака, с краја 19. и почетка 20. века, који се чува у Музеју Војводине, спада међу најатрактивније али недовољно изучене експонате.
- Историја апотекарства у Оџацима је дуга – каже Веселинка Марковић. - Прва грађанска апотека у Оџацима основана 1820. године и названа „Код мађарске круне” о чему сведочи записник са седнице жупанијске скупштине од 16. јула 1821. године. Она је мењала неколико власника, а 1930. године купио ју је Фрања Краус у чијем власништву је била до 1944. године.
Дозволу за отварање апотека није било лако добити. Оснивање и рад апотека у време Аустроугарске монархије уређивано је централним и покрајинским прописима. Све апотеке биле су у приватној својини, а могао их је отворити и водити само школовани фармацеут, који је стекао право на самосталан рад и добио дозволу надлежног органа државне управе, углавном министарства. Апотеку је котролисала комисија на челу са градским физикусом (лекаром).
- У то доба апотека се могла отворити на два начина: прва могућност је била да град распише конкурс за њено отварање, одабере кандидата и изда му дозволу, а друга да се апотекар обрати градским властима са захтевом и образложењем за издавање дозволе за отварање – појашњава Веселинка Марковић. - Све те дозволе морала је да одобри Жупанија или Министарство на препоруку Магистрата. При давању препоруке, магистрати, односно градске власти, водили су рачуна о потреби за отварањем нове апотеке, о локацији и реону рада, као и о економским могућностима за њен опстанак.
Ширење апотекарске мреже настављено је и почетком 20. века. Према архивским документима од 1900. године до почетка Другог светског рата у Војводини отворено је још 75 апотека. Њихов прелазак у државну својину започет је, првим конфискацијама 1944., а окончан 1949. године.,
Силвиа Ковач
