Ово је први пут да се у нашој земљи законом уређује ова област, чиме су створени бољи услови за подстицање ове врсте предузетништва, каже се у образложењу Владе Србије.
Шта тачно доноси овај закон? Њиме се, пре свега, уређују појам, циљеви, начела и област деловања социјалног предузетништва, правни положај, права и обавезе субјеката који обављају делатност са статусом социјалног предузетништва, услови за стицање и престанак статуса социјалног предузетништва, појам друштвено осетљивих група, подстицање развоја социјалног предузетништва и подршка друштвено осетљивим групама, регистрација статуса социјалног предузетништва, извештавање, надзор и друга питања од значаја за социјално предузетништво у Републици Србији.
Основни проблем који овај закон треба да реши је тај што наш правни систем не препознаје социјалну економију и социјално предузетништво као категорије од општег друштвеног интереса, због чега их држава не препознаје, прихвата, нити стимулише, а то се преноси и на покрајинску и локалну власт.
С друге стране, до сада није постојала ни евиденција субјеката који послују у складу с начелима социјалне економије и специфичним, међународно препознатим стандардима социјалног предузетништва, немамо ни јединствену и транспарентну базу извештаја о поступању са средствима која се додељују као подстицаји социјалном предузетништву, било да је реч о буџетским или донаторским средствима, као ни референтну листа субјеката који су злоупотребили та средства.
Социјално предузетништво је пословање у коме се остварена добит улаже у интеграцију друштвено осетљивих група, заштиту животне средине, рурални развој, образовање, културу, социјалне иновације и друге области од ширег друштвеног интереса. Прописане су и области, односно видови социјалног предузетништва. Социјално предузетништво нарочито се остварује кроз производњу добара и пружање услуга (социјалних, образовних, здравствених и других), радну интеграцију, пословање које доприноси одрживом развоју девастираних подручја и локалних заједница, и пословање којим се решавају проблеми у другим областима од општег интереса.
Такође, дефинише се ко су припадници друштвено осетљивих група. Уместо набрајања конкретних група, истакнуто је да се припадницима друштвено осетљивих група сматрају особе у систему социјалне заштите, теже запошљиви незапослени у складу с прописима из области запошљавања и остала теже запошљива лица из посебно осетљивих категорија, као и припадници других осетљивих друштвених група, одређених законом. Овакво решење оставља могућност да се посебним законима, који дефинишу посебне осетљиве друштвене групе, утврде групе које се штите и овим законом, каже се у образложењу Владе Србије.
Закон прописује услове за стицање статуса социјалног предузетништва. Тај статус могу стећи предузетници који нису паушално опорезовани, јер су само они дужни да исказују добит, што је услов да би се ограничило располагање са добити, сви привредни субјекти, организације цивилног сектора регистроване за обављање привредне делатности, јер се само ти субјекти цивилног сектора могу бавити предузетништвом.
Прописана је и обавеза тзв. „партиципативног” управљања, која обезбеђује учешће у органима управљања најмање једне трећине лица на која се односи остварење друштвене функције, а то су запослени радно способни припадници друштвено осетљивих група или корисници производа и услуга субјекта социјалног предузетништва, или запослени. Ова обавеза није прописана за предузетника, јер он својим пословањем управља инокосно или преко пословође.
Средства за подстицање развоја социјалног предузетништва и за подршку радној интеграцији припадника друштвено осетљивих група обезбеђују се из буџета Републике Србије, аутономне покрајине и локалне власти, као и од поклона и донација. Новац из државног буџета може бити додељен субјекту социјалног предузетништва под условом да тај субјект послује, односно да је активан најмање годину дана.
Предвиђено је и да Влада оснива Савет за социјално предузетништво, у року од 60 дана од дана ступања на снагу Закона. Прописано је да Савет чине председник и 13 чланова, као и секретар и заменик секретара који се именују на четири године, те да Савет у року од 30 дана од дана тог именовања доноси пословник о раду којим ближе уређује питања од значаја за његов рад. Савет ће чинити једнак број представника јавног и приватног сектора, с тим да је председник Савета из јавног сектора. Такође, шест чланова именују се из реда државних службеника, од којих се један члан, у циљу равномерне регионалне заступљености, именује из реда запослених у органима аутономне покрајине.
Осталих седам чланова именоваће се из реда представника субјеката социјалног предузетништва и стручњака из области социјалног предузетништва. Савет ће пре свега имати улогу у припреми Предлога програма за развој социјалног предузетништва, као и извештаја о његовом спровођењу. У року од девет месеци од дана ступања на снагу требало би да буде усвојен Програм развоја социјалног предузетништва, којим ће се дефинисати мере подршке субјектима социјалног предузетништва за период од пет година. Ове мере подразумевају не само финансијску подршку, већ и едукације о социјалном предузетништву, као и промоције социјалног предузетништва.
Ивана Радоичић
