На том догађају, у категорији дуа, Петра је понела и титулу лауреата заједно са својим другаром Луком Шашићем. Иако таква достигнућа нису необична за младе таленте који од малих ногу живот подређују музици, Петрин пут је нешто другачији, будући да је као превремено рођена беба у инкубатору изгубила вид. Будући да се није одвајала од синтисајзера још од друге године, њено интересовање према музици и свирању углавном је било посматрано као игра, да би се све то променило у десетој години када је уписала Нижу музичку школу „Исидор Бајић”. Иначе, од септембра ће кренути у трећи разред истоимене средње новосадске Музичке школе.
До сада је учествовала на бројним такмичењима и наступала је пред домаћом и страном публиком, па ће тако и 9. и 10. септембра засвирати у македонском Штипу, а пред Новосађане ће се наћи 16. септембра у Културној станици „Еђшег”, где ће се својим суграђанима представити као солиста, извођач у камерном триу, клавирском дуу, али и као корепетитор и композитор!
- Кад сам била мала, имала сам око осам-девет година, волела сам да слушам радио и једном приликом сам случајно наишла на Радио Београд 2 и тад сам први пут чула неку музику у којој нико није певао и питала сам родитеља ко то свира - присећа се Петра када је први пут чула звук инструмента који је убрзо постао њена свакодневница. - Они нису знали да ми кажу која је то композиција и ко је свира, али су знали да ми кажу да се тај инструмент зове клавир. Та музика ми се толико допала да сам, док сам је слушала, размишљала о томе како се производи тај звук, како изгледа инструмент, али и како ја да произведем те тоново. Са правим клавиром сам се први пут сусрела кад сам кренула у музичку школу „Исидор Бајић”, кад сам имала десет година. Привлачиле су мене и оркестарске композиције, али клавир ми је био омиљени инструмент.
Какав је био осећај када си ти на клавиру произвела тонове о којима си маштала? Да ли се сећаш шта си прво одсвирала? Како је то све изгледало?
- Било је невероватно. Не сећам се баш свега, али знам да ми је тад био први пут да видим прави клавир и да видим како се на њему свира. Буквално сам имитирала, некад и гласом, а некад и клавиром, како нешто доживљавам.
И тад кад си почела, више ниси престајала... Колико ти је времена требало да се упознаш са клавиром и да се навикнеш на то које све дирке има, где се налазе, која који тон производи и слично?
- Врло брзо сам научила како се шта свира и где се шта налази на клавиру, то ми није био проблем. У почетку ми је мало био проблем да схватим како се правилно држи рука на клавиру, будући да прсти треба да буду савијени на пола, зглоб треба да стоји доле, а ја сам држала исправљену руку јер ипак не видим, а и писала сам Брајево нотно писмо и то се чита тако што се рука исправи како би се осетиле тачкице под прстима. За то ми је требало мало више времена, а све остало је било океј. Како се шта свира сам учила из године у годину.
Колико ти је било изазовно, напорно али и уживање да учиш све то и да се све више упустиш у свет музике и клавира?
- Што се тиче тога што не видим, то ми није препрека да радим оно што волим, да свирам и да компонујем, ја сам просто пронашла начин како да се издигнем изнад свог инвалидитета, тако да ми то уопште не представља неки проблем. А и у школи су се сви професори прилагодили мени и нашли су начин како да раде са мном.
И, нису погрешили, с обзиром на то шта сад све успеваш и постижеш! Како учиш теорију?
- На пример, моја професорка клавира ми насними композицију, прочита ноте и одсвира шта како треба да звучи. Ја то слушам и тако учим, преко тих снимака. Исто и кад учим за друге предмете, или снимам часове, или имам неке звучне књиге па из њих читам, или професори постављају материјал на Гугл учионици. Имам и говорни програм на рачунару који ми чита.
Колико често свираш клавир и колико времена му посвећујеш у току дана, што за школу, што за такмичења, што за своју душу?
- Што се тиче вежбања, у просеку вежбам око шест сати дневно, а кад не вежбам, или компоујем или свирам овако из уживања нешто.
То је, онда, мнооогооо музике у твом животу, али и у животима људи који су око тебе. Рекла си да компонујеш... Шта те инспирише да пишеш композиције?
- Инспирацију проналазим у нечему што ми се десило, нешто лепо што сам доживела, а понекад је проналазим и у музици коју сам чула. А што се тиче записивања композиције, има неких програма за записивање нота, мада говорни програми то не подржавају у потпуности, па имам професорку која записује ноте које јој диктирам. Како не бих заборавила композиције, снимим их и сачувам у приватној архиви. Имам уређај сличан диктафону, зове се „Даисy плејер”, на њему снимам и часове, све што ми треба. А и клавир који имам код куће је електрични, па има могућност снимања на меморијску картицу.
Јел’ некад комбинујеш да са неким компонујеш, у смислу, да свираш на клавиру уз неки други инструмент?
- Да, имам једну композицију за кларинет и клавир, неколико пута сам је свирала са другарицом из рареда Даријом Арнаутовић која свира кларинет. Имам и неку композицију за виолину и клавир, али још нисам записала ноте. Иначе, сама компонујем за више инструмената, само променим глас на клавиру, па снимам глас по глас. Имам композицију и за клавир за четири руке. За више инструмената, прво наснимим пратњу на клавиру, а после променим звук, рецимо ставим да буде виолина, па онда пустим клавирску пратњу и уз њу свирам део који свира виолина. И тако компонујем за више инструмената.
Баш сам одушевљена, нисам имала представу да све то тако функционише... Колико ти значи кад постигнеш врхунске резултате на такмичењима?
- Мени свака награда много значи и доживљавам их као потврду да оно што радим заиста вреди и мотивише ме да наставим даље.
Шта би поручила младима који би желели да се баве нечим иако то нешто наизглед делује да није за њих?
- Млади треба да се опробају у нечему и да се изборе за себе, али је у томе подршка јако важно. Конкретно, ја не могу без подршке, мислим да без тога не бих могла да постижем ове успехе. Моја највећа подршка су моји родитељи и моја професорка клаира Ана Фрлин без које ништа не би било овако како јесте.
Шта волиш да слушаш од музике у слободно време, колико се то разликује од онога што свираш? И, имаш ли неке композиције које су ти омиљене?
- Што се тиче оног што волим да свирам и оног што волим да слушам, нема никакве разлиике. Такође, осим класичне музике, волим да слушам и поп и рок музику, а то волим и да свирам. Рецимо, волим Фрајле, Оливера Драгојевића, Јелену Томашевић, Марију Шерифовић, Нину Бадрић... Има их много, али то су ми неки омиљени.
Какви су ти планови за даље?
- На првом месту ми је образовање, нисам још одлучила где ћу студирати, али дефинитивно ћу студирати клавир и композицију. Волела бих да се остварим као пијаниста и композитор, али и да наступам на великим светским сценама, као и да се моја дела једног дана случају и изводе.
Рецимо на Радио Београду 2! Никад се не зна... Да ли значи да и иностранство долази у обзир за студирање?
- Да, добијала сам и неке позиве из иностранства, али још увек нисам ништа одлучила, јер ипак би неко морао да иде са мном, а то је мало теже. А опет, имам још времена да одлучим.
Л. Радловачки
