– Уз то, синдикално организовање радника све је теже, у појединим фирмама нема синдиката, а нарочито забрињава и то што је неколико истакнутих представника синдиката добило отказ, што никако не би смело да се деси, и то у предузећима у којима је држава послодавац.
По његовим речима, након транзиције и лоше спроведених приватизација домаћој привреди нанета је огромна штета и опоравак је веома спор.
– Приметно је да се последњих неколико година ситуација мења набоље, отворено је доста нових радних места и то је дало позитивне резултате, пре свега у мањим срединама, у којима је повећан број запослених. Међутим, оно што није добро јесте то што се много тога уопште није променило – услови рада веома су лоши, радно време готово по правилу дуже је од осам сати, а мало је послодаваца који плаћају прековремене сате, зараде су око 30.000 динара, што је изузетно мало и то негативно утиче на достојанство радника – каже Милић.
Наглашавајући да је чињеница да је Србија представљана као земља јефтине радне снаге, Милић истиче да се показало да то није добар пут. То се и потврђује сада, када је ситуација много другачија и у неким срединима је, и поред отворених конкурса за посао, веома тешко наћи раднике. Наиме, све је израженији недостатак радника а то је, по Милићевим речима, последица великог одласка младих људи из Србије.
– На основу података којима располажем, око 60.000 људи годишње оде из Србије, а када се томе дода и то што сваке године умре 40.000 људи више него што их се роди, онда је јасно да ће се Србија суочити с великим проблемом – недостатком радника, који ће, уколико се нешто не промени, у будућности бити све присутнији. И, што је веома важно, поред тога што неће бити довољно високообразованих кадрова, који су први почели да одлазе, недостајаће и радника готово свих профила и степена образовања. То је већ почело да се дешава и у раду многих комуналних предузећа, пре свега оних у сфери саобраћаја, где постоје озбиљни проблеми у организовању посла јер нема довољно квалификованих радника, али дефицитарни су и радници-занатлије практично свих струка. Изгледа да су послодаваци то разумели и увиђају да је неопходно повећати плате како би задржали доброг и квалитетног радника – истиче Милић.
Првомајски протест
Празник рада 1. мај синдикати ће обележити протестном шетњом у Београду, која је заказана за 12 часова, а биће указано на лош положај радника и низак животни стандард грађана, као и на одлазак младих. Горан Милић очекује да ће се окупити радници из целе земље како би се на најбољи начин указало на проблеме с којима се радништво суочава.
– Лош положај радника није проблем само у Србији, напротив, незадовљство постоји и исказује се и у другим земљама. Сви смо сведоци да се права за које су се радници изборили пре више до једног века губе и да се изнова морамо борити за побољшање услова рада, положаја радника, пристојну зараду – каже Милић.
Минимална зарада у Србији обрачунава се на основу минималне сатнице од 155 динара, па се, у зависности до броја радних сати у месецу, она креће од око 25.900 до око 28.600 динара, а то је, истиче наш саговорник, веома мало и износ зараде не прати трошкове живота.
– Проценат повећања минималне зараде у земљама у региону креће се од 10 до 15 одсто, а у Србији је повећање у том проценту ретко. Заправо, последњих неколико година, и поред раста минималне сатнице, ништа се није променило, односно, номинално је минимална зарада већ јако дуго иста, док су други трошкови много већи. Тако минимална зарада, која не прелази 30.000 динара, не прати минималну потрошачку корпу, за коју је потребно више од 36.000 динара, а да би се напунила просечна потрошачка корпа потребне су и више од две минималне зараде – каже Милић.
Добрила Млађеновић
Фото.Горан Милић
