Лопов тада „на извол’те” добија не само цео износ који клијент има на рачуну већ и коплетан минус или лимите по кредитној картици. Посебна паника може настати ако је жртва у украденом омоту или новчанику држала више платних картица. Међутим, уз мало пажње не мора све то да буде јако црно. На страни покраденог је Закон о платним услугама, који подразумева да се у случају губитка картице одговорност између клијента и банке дели. Корисник картице је дужан да надокнади износ од 15.000 динара, а све преко тога пада на банку – то под условом да картица и ПИН нису на исти начин били доступни лопову.
Е баш код тога да нису били доступни настаје проблем. Корисници платних картица у Србији су навикли не само да ПИН држе заједно с картицом него га чак и уписују на њу. Банкари, потрошачке организације и многи други саветовали су их да то никако не чине. ПИН је најбоље запамтити, односно носити у глави. Међутим, клијенти банака који користе платне картице правдају се да су им банке понудиле више картица и због тога не могу да запамте све различите комбинације бројева које користе код плаћања па их носе заједно или чак уписују на картицу.
Када се већ догоди то да картица нетрагом нестане, шта даље? Одмах треба обавестити банку – штавише, број на који се пријављује таква крађа треба запамтити исто тако добро, ако не и боље, него ПИН. Уколико клијент зове банку да пријави да му је картица украдена, изгубљена или већ злоупотребљена, скинуо је део бриге са себе. Банка ће тада картицу блокирати. Све трансакције које успе да реализује онај у чијим се рукама платна картица нашла ићи ће на терет банке, а не клијента. Уколико се пак догоди да клијент банци не може да пријави украдену картицу па самим тим ни да је блокира, настале трошкове плаћа финансијска кућа.
Код плаћања картицама треба бити обазрив, било да се користе на банкомату, у продавници или код електронских плаћања у интернет продавницама. За клијенте банака који дословце користе картицу уместо новца, односно за свакодневне куповине у радњи, а тешко им је да запамте ПИН, спасоносно решење може бити пеј-пас картица. Ту нема ПИН-а већ се трансакција обавља тако што се картица прислони уз терминал и тада скида новац с рачуна. Износ наплате је ту ограничен на суму између 1.500 и 2.000 динара. Већина потрошача у Србији себи може да приушти мање суме новца дневно па би пеј-пас био безбедније решење за њих од памћења ПИН-а. Чак и ако је украдена, потенцијални лопов може да скине мање суме
Д. Вујошевић
Опрез на интернету
Док код губитка картице клијент одмах зна на чему је ако му се картица злоупотребљава, код е-плаћања то може и да промакне. Лопови који дођу до потребних података све су лукавији. С рачуна скидају по један долар или евро, а тек када се увере да покрадени и не зна шта га је снашло, крећу на веће суме и плаћања. Зато је најбољи савет за све да прате исплате са свог рачуна и контролишу све што им је сумњиво, па макар то био и само један долар.
