Као што је познато, то поглавље односи се на реформу правосуђа, борбу против корупције и заштиту људских права и једно је од најбитнијих за изградњу ефикасне и стабилне правне државе. По мишљењу многих, ЕУ је то поглавље с правом ставила у фокус преговарачког процеса јер се њиме третирају питања која су грађанима најважнија.
Поглавље 23 се, по правилу, отвара прво, а затвара последње. Међутим, независно од тога, Србија свој правни систем треба да усагласи са захтевима тог поглавља јер је то начин да њен правни систем буде на нивоу савремених правних система – и по нормама, али и по пракси. Стога се и поставља питање да ли су предузете све мере и колико је учињено од априла 2016, када је Влада Србије усвојила коначан текст Акционог плана за поглавље 23, до ових дана.
Председник Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу и професор кривичнопроцесног права др Станко Бејатовић потврђује за „Дневник” да су реформски процеси и поглавље 23 управо тема предстојеђег септембарског скупа кривичара Србије на Златибору.
„Овогодишње саветовање је наставак расправе о имплементацији стандарда поглавља 23 у правни систем Републике Србије које смо отворили пре годину“, истиче професор Бејатовић.
„У тој расправи били смо јединствени у ставу да све стандарде поглавља 23 треба да имплементирамо у наш правни систем и да их као такве и примењујемо. То не само зато што је то услов за затварање отвреног поглавља 23 већ пре свега због тога што је то и услов да држава Србија буде оно што и заслужује – модерна правно уређена држава. То је у интересу свих њених грађана и неовисно од тога када ћемо и да ли ћемо и формално постати оно што суштински и јесмо – део заједнице која се зове Европска унија.“
Наш саговорник сматра да иоле озбиљна анализа историје кривичног законодавства Србије показује да је оно увек, када је рађено по узору на законодавства која су у датом времену представљала оно што данас представљају стандарди поглавља 23, по квалитету свог садржаја припадало самом врху европских кривичних законодавстава. Као такво, представљало је и узор за немали број других земаља. Имајући у виду значај неопходности усаглашавања нашег кривичног законодавства са стандардима ЕУ у тој области, кривичари би требало да дају одговор на питање – да ли смо у години која је претходила урадили све оно што је било планирано Акционим планом за поглавље 23.
„Моје је мишљење – а то потврђују и реферати припремљени за овај скуп које сам имао задовољство и привилегију да први прочитам – да је урађено доста, али и не све планирано. Наравно, присутна је разлика у појединим потпоглављима. Када је реч о потпоглављу које се тиче правосуђа, постигнуто је доста на пољу јачања независности правосуђа, али када је у питању ефикасност кривичног правосуђа, изузимајући кривичне случајеве који се решавају применом поједностављених форми поступања, применом начела опортунитета и споразума о признању кривичног дела где имамо сваким даном све боље резултате, код класичних кривичних поступака то још увек није случај. И поред свих мера које по том питању предузима Врховни касациони суд, имамо немали број примера да кривични поступци трају изузетно дуго, да се, на пример, главни претреси одлажу и на дуже и поред тога што Законик о кривичном поступку говори о непрекидности тока главног претреса. Једном речју, постоји још увек низ отворених питања на усаглашавању правног система Републике Србије са стандрадима Поглавља 23“, тврди Бејатовић.
За саветовање кривичара на Златибору од 21. до 23. септембра припремљено је око 40 изузетно квалитетних реферата, чији су аутори из Србије, али и из иностранства. Пријављено је и више од 300 учесника за тај скуп.
В. Савић
