За генерације Зе (ако уопште читају новине), "Мател" је компанија која је веома дуго доминирала на светском тржишту производећи лутке за децу, тачније девојчице. Брац, Винкс, Понији, само су неки од такозваних спин оф модела, који су само позавидети могли савршенству оригиналне Барби (савршена - читај плава, идеалних димензија тела, цео свет јој је роза).
Признајем, кад сам чуо за филм "Барби", да нисам видео у њему Марго Роби и Рајана Гослинга, не би ми пало на памет да га гледам. Међутим, инстинкт ми је говорио да жена која је играла Харли Квин не може да омане као Барбика, а да најновији "Блејд ранер", Кеј, сада и Кен - Рајан Гослинг, сигурно није уз њу yаст фор фан. Нисам се преварио!
Прво што сам приметио у Биоскопу "Арена" била је мала девојчица која је носила савршено очешљану лутку Барби, са мамом тик из њених леђа. Прва сцена у филму - како мале девојчице растурају луткама-бебама главе на појаву монолитне Барби лутке, као мајмунолики примати кости у Кјубриковој "Одисеји", све уз Штраусову "Тако је говорио Заратустра" - натерала ме да помислим како је мама сада стала испред оне девојчице са барбиком, заклањајући јој поглед. А можда убрзано и напустила биоскоп.
Међутим, боље је да није. У томе и јесте једна од вредности филма "Барби" Грете Гервиг, за коју сам тек касније повезао да је ауторка предивног филма "Бубамара" о одрастању баш једне девојчице. Сада је било време да одрасте и Барбика, а лекцију науче милиони девојчица.
Лекцију, да. Јер, филм "Барби" је најсубверзвнија могућа лекција из феминизма. Оружјем популарне културе, на врло пристојан начин - интелигентан и осећајан - "сервирана" је прича о Барбици модерних времена, жени којој је досадило да буде савршена. "Досадило" ни близу не говори о томе шта се у филму дешава...
Прва сцена (цитат из Кјубриковог филма "2001: Одисеја у свемиру") није једино изненађење. Марго Роби је Стереотипна Барбика, а осим ње, у идеалном свету Барбика, свим женама се остварују сви снови: Барби председница је црна, Барби књижевница осваја Нобела, чак и гојазна Барби није Дебела, а трудна свакако то јесте. Упс, откуд Трудна Барби, кад је "Мател" престао да је производи? Е, баш то, Грета Гервиг и Ноа Баумбах (други сценариста) јако добро користе такозвани метанаратив да из другог плана још више нагрде идеју о стварању паралелног света за жене, кроз индустрију потрошње и забаве која за последице има то да патријархат остане нетакнут. Очигледно да је и "Мател" пристао малтене на све, јер зна се - и лош публицитет је добар публицитет, а Барби од сада стварно можда постане и лутка у папучама, са целулитом и роком трајања, односно свешћу да је живот пролазан и да је прајм тајм у погледу изгледа само једна мала и прилично безначајна фаза.
А што се тиче патријархата и његове репродукције, у филму је она повезана са излетом Барбике и Кена у Калифорнију - пођеднако пластичну као и свет "Матела" (још једна бриљантна опаска сценариста) - седиште извоза Плавуша као најуноснијих женских прототипа. Само што у свету Барбика, Кен је једина Плавуша. Океј, плавушан. А на потпуном запостављању развоја Кена као лика од стране "Матела", заснива се сјајна идеја аутора филма да управо фокусом на њега, својеврсном инверзијом, чак и лакше прикажу проблеме жена када су оне само функција, али не и на функцијама.
Извозећи машту у реалност и свет реалности у свет маште, дешава се стална перипетија филма, рађеног и у маниру мјузикла. Разрешење је, још једна духовита и интелигентна сценаристичка досетка, у маниру "Матрикса" браће Вачовски (које су сада сестре Вачовски!). Али, да не спојлујемо превише, како се то данас каже.
Колико год да је уверљива драма Стереотипне Барби, а ја и даље преферирао Харли Квин над њом, мора се одати признање умећу Грете Гервиг да од Марго Роби ниједног тренутка не изгуби из вида презгодну и препривлачну жену. То има двојаку улогу - једна је да је прикаже као биће од крви и меса, а не од пластике, а друга је да пласира аутоироничан коментар како је тешко замислити жену која изгледа тако и има све оно што има Марго Роби (поименце, не као Барби!) - депресивну. На овом двојству, стална је клацкалица и комике и драматике главног лика.
- Доле Барби - живела Барби! - као да узвикује цела филмска екипа, док у сали биоскопа, па и сликајући се у холу, свако може да се пита колико се уклапа у ту врсту калупа, било да је дечак или девојчица. Јер, и на страни Кена, комичким и драмским вратоломијама оличеним и на сјајан музички начин, одлично је приказано како и мушкарци треба да се снађу у таласима феминизма. Где плажа патријархата, где су стајали на чврстим ногама, као да је живи песак.
Игор Бурић
