Ирена Колесар - симбол виталности једног времена

Крајем децембра управо минуле године из штампе су изашли први примерци књиге „Осмех порцуланске фигурине“  између чијих се корица,  са више  од 120 страница, расклапа живот прве југословенске филмске звезде Ирене Колесар.
e
Фото: Youtube Printscreen

Документарни материјал о њеном животу,  приређивач овог монографског издања Владимир Балашћак, глумац сремскомитровачког позоришта „Добрица Милутиновић“, сакупљао је  више од две деценије.Издавач књиге су Друштво Русина из Сремске Митровице и Новинарска асоцијација Русина из Новог Сада.

Филмској публици, посебно старије генерације, Ирена Колесар је познатија под једноставним  симболичним именом Славице, хероине првог послератног  филма који јој је  донео  неочекивану славу. Међутим, Ирена Колесар је своју филмску каријеру подредила дасками које живот значе и највећи део своје глумачке каријере је провела у два велика позоришта: Хрватском народном казалишту у Загребу и  Југословенском драмском позоришту у Београду. Посебан део њене позоришне каријере је везан за Дубровачке летње игре. Прву Офелију на Ловрјенцу, 1953.  одиграла је управо Ирена Колесар а први Хамлет је био Вељо Маричић. Режију је потписао Марко Фотез, један од оснивача Дубровачких летњих игара. Наредних петнаестак година Колесарова ће  заједно са највећим именима  позоришне уметности, тумачити Шекспирове женске ликове.

Животна прича Ирене Колесар надмашује  драмске и филмске приче које је тумачила. Са непуних осамнаест година, средином 1943.  одлази у народноослободилачки рат. У свом ратном дневнику, који је водила као борац ЏИИИ пролетерске бригаде “Раде Кончар”, у целини објављен у књизи „Омех порцулнске фигурине“,  без патетике сведочи о данима  кад се нема времена туговати за погинулим друговима, о смрти и страху, глади, промрзлинама. Захваљујући  свом култивисаном гласу,  у дневнику је запис и  о  њеним првим „глумачким окршајима“. Биле су то предстве Ивана Цанкара “Слуга Јернеј и његово право” и Нушићев “Аналфабет” одигране под будим оком Јоже Грегорина и Шиме Шиматоваћа. После ослобођења пролази школу глуме и 1947. постаје стална чланица Хрватског народног казалишта где је играла од улога у дечијим представама до Шекспира, Горког, Крлеже,  Молијера,  Ибзена,  Вилијамса. У Југословенко драмско позориште је отишла на позив Бојана Ступице 1953. а годину дана након тога  у алтернацији са Олгом Спиридоновић тумачи Јулију у режији легендарног Мате Милошевића. Иако је план био да у Београду остане само неколико сезона, из архиве ЈДП се види да је она тамо последњу представу одиграла 28. априла 1972. играјући Веселкину у “Варварима” Максима Горког. У Загреб се враћа 1973,  али за њу нема ангжмана  у Хрватској и исте године одлази у пензију.

- Позориште је било њен живот и у ликовима које је тумачила, тражила је сопствену супстанцијалност и индивудуланост. Ирена Колесар, људски топла, дивна,  неусиљена, непосредна и харизматична склопила је нераскидиво и вечно пријатељство између себе и поштоваоца филма и позоришта. Она  је била бујица дивних тонова и емоција, и ако нам се можда учинило да ће бити заборављена, на сву срећу, преварили смо се.Њене колеге, поштоваоци, тим који је радио на књизи, ја који сам деценијама, у оловним временима за културу, сакупљао све што је имало везе са радом и животом Ирене Колесар, сви скупа, потврдили смо да заборав не постоји, а да је сећање вечно - каже за “Дневник” приређивач књиге  Владимир Балашћак који је  још као дете чуо за  Ирену, и њене честе посете у сремско Беркасово где је рођен Иренин отац и где је она долазила код баке. Касније ју је и лично упознао и остао фасциниран њеном скромношћу и  једноставношћу  која је одударала од имиyа једне филмске диве.

Балашћаку припада огромна заслуга да је током последњих двадесет година   успео сакупити око двесто оригиналних докумената, фотографија, писама, подсетница, позоришних афиша које илуструју Иренин живот. У шали каже да ће тај посао наставити јер подаци о Ирени Колесар као  радијској глумици,као и њено петнаестогодишње учешће на  Дубровачким летњим играм тек је дотакнуто. 

Многе њене колеге са  деценијске дистанце сматрају да је прерано напустила позориште, али знајући тадашњу ситуацији у Југославији чини се да је Ирена имала дубоке људске и емотивне разлоге за такву одлуку. Наиме, нити је она прва нити последња особа која је, остајући верна својим моралним и уметничким принципима из младости, изабрала тишину као одбрану  од  све извеснијег бурног  расплета југословенске кризе, остајући на ничијој земљи.

- У том смислу, вероватно је у праву један од припадника те критичарске генерације која се појавила седамдесетих и осамдесетих, Ненад Полимац, који указује на то како је Славица од Ирене Колесар направила звезду, свакако прву филмску звезду југословенског социјализма, али која је уједно и уништила њену филмску каријеру - пише у свом поговору књизи „Осмех порцуланске фигурине“ Владимир Коларић, универзитески професор, филмски критичар и познавалац историје југословенског филма.

Коларић наглашава да се ту не ради о „терету славе“, већ да је улогом Славице Ирена Колесар била идентификована као симбол  одлазеће филмске естетике која у годинама када она одлази у пензију већ поприма снажне елементе или „црног таласа“ или убрзане „холивудизације“. Свој последњи филм „Вратићу се“ са Стеваном Жигоном и Станетом Сервером у режији Јожа Гале, снимила је 1957. На малим екранима се појавила више пута у раздобљу од 1960. до 1972. Пре годину дана (2019) ХРТ је репризирао серијал „Клупа на Јурјевском“ у којој је она тумачила једну од главних улога давне  1972. године.

Јасно је да свако време има своје борбе, наставља Коларић, а Ирена Колесар, са својом врло успешном позоришном каријером, никако не представља трагичну фигуру, уклетог и непризнатог уметника нити звезду за једно лето. Без обзира на идеолошке конотације, њена Славица и даље може да има снагу симбола, симбола жеље за самосталношћу и виталношћу, права народа да живи у слободи и да се бори за њу, и права сваког народа и државе на стваралачки развој у складу са сопственим потребама и вредностима. И могућности да свако од нас може да буде бољи од себе самог. А чему би другом уопште и служиле филмске звезде?

Најлепше ципелице у Загребу

Ирина Колесар је рођена 22. новембра 1925 . у Славонском Броду, од оца Михајла - Мије Колесара, Русина из Беркасова и мајке Розалије, Немице  рођене Струмбергер. Када је Ирена напунила девет година селе се у Загреб. Отац је био обућарски радник и Ирена у једном интервју поносито истиче да је носила „најлепше ципеле у Загребу. Стопало број 36“. Иначе, њен одлазак у партизане 1943. није било нимало случајан. Била је припадница напредне загребачке младежи, а део чланова мајчине породице   Струмбергер су те године већ били у народноослободилачком покрету.

Удавала се два пута. Први брак је склопила  још у рату 1944. са Шимом Шимуновићен  и он је кратко трајао. Други пут у брачну заједницу  је ушла са  београдским глумцем и режисером  Звонком Симоновићем али и он је завршен разводом. До краја живота је остала сама. Умрла је 3. септембра 2002. у старачком дому „Ксавер“  и сахрањена на загребачком Мирогоју.

 Јелена Перковић

EUR/RSD 117.5751
Најновије вести