Из светлости пројектора изаћи ће на светлост платна, у мраку биоскопа и историјских чињеница, документарна филмска прича како је од аустроугарске тврђаве-затвора, преко фашистичког концентрационог логора, Мамула на острву Ластавица Бококоторског залива постала луксузни хиотел са не знам колико звездица. Осим на филму, историја не иде уназад.
- Нама је Бока друга кућа. Ја сам одрастао у Херцег Новом, у породичној кући где сам проводио сва лета, а Реља је везан за Котор, јер му је мајка Бокељка - објашава Драган Гмизић, откуд интерес Новосађана за продукцију овог филма. - Да сплет околности буде још занимљивији, идеја о самом филму је настала баш на Сарајевском филмском фестивалу 2017. године, када је Далиборка Уљаревић из Центра за грађанско образовање Црне Горе изнела причу да ће Мамула бити једино место у Европи где је концентрациони логор претворен у ексклузивни хотел. Реља је то чуо, јавио се мени, ја пара нисам имао, па сам позајмио 500 евра да он оде доле, сними комеморацију, и тако смо кренули. Обратили се Филмском центру Србије, први пут нисмо прошли, други пут смо прошли, чак нешто покушали и са ХАВЦ-ом (Хрватски аудио-визуелни центар), нисмо добили подршку, а на крају се договорили са „Ал Џазиром” која је имала разумевања за ту врсту садржаја и постали су копродуценти. Тако је направљена финансијска конструкција и завршен филм.
Гмизић објашњава и свој истраживачки интерес за тему брисања прошлости, поготово антифашистичке традиције. У том смислу, каже да и даље југословенски простор доживљава као дом.
- Да парафразирам Хемингвеја који је парафразирао не знам ког (смех) - ниједан човек није острво - каже Гмизић. - Данас је то Мамула, сутра ће бити Старо сајмиште, прекосутра ко зна шта може тој руци зла која влада свим назови државама бивше Југославије да падне на памет. Надам се да ћемо овим филмом доћи до сваког, или до што више људи, да не остане сад тако, направљен хотел и ништа се није десило. Желели само да направимо омаж затвореницима, њиховим породицама, омаж њиховој жртви која није била узалудна. Живимо у времену у којем је све на продају. Филм највише говори о нашем односу према тој капиталистичкој стварности у којој смо већ добар део наших живота. Од радника у пеленама до претварања конц-логора у хотелски смештај.
Редитељ Александар Рељић нема сумњи да је Мамула његова прича, исто тако не само због порекла. Чим је 2017. чуо Дубравку Уљаревић као потомкињу логорашице са Мамуле, на „Тру сториз маркет„, програму Сарајевског филмског фестивала конципираном тако да се пред филмским ауторима и продуцентима представе истините приче као потенцијал за снимање, пришао јој је одлучан да је реализује.
- Вратио сам се у Нови Сад, а морало се одмах реаговати. Имао сам двадесетак дана да нађем неку продукцијску кућу и начин како да снимим прве кадрове. Седео сам са Гмизом у кафани и било је отприлике - матори, пропада ми прича, готово је. А он скочи и каже - идеш, радиш! Је л’ ти доста 500 евра? Тек после сам повезао да је и он цео живот одлазио у Херцег Нови. Снимили смо прве кадрове и тих дана направили материјал за тизер од којег смо кренули даље у фанд-рејзинг. Ми смо заправо све време снимали тај један догађај - комеморацију жртвама логора и нашег главног протагонисту Ива Марковића, сада покојног, који је са девет година, марта 1942. био заточен на Мамули међу првима. Кроз његову причу смо испратили и трансформацију острва и трансформацију људске свести у односу на тај пројекат изградње хотела - верзија је из угла редитеља.
Рељића наводи да га није занимала Црна Гора, инвеститор, нити политичке елите које су за њега пролазна појава. Занимао га је пројекат хотела који је потписан на 49 година.
- Након пола века нико неће причати о страдању цивила. Главна ствар је била да се прикаже како је новац данас најважнији и како он брише све пред собом, па и пијетет, жртве, страдања. Како новац нико не може да заустави, ниједан систем вредности, јер је највећа вредност данас пусти капитал - каже Рељић, додајући да нису ни они успели. - У старту су обећавали хотелски резорт са музејском собом, спомен-галери-
јом. Отуда и тај помало иронични наслов „Мамула ол инклузив”. Нису они нас баш нешто пуно зарезивали. Ми смо тражили сарадњу, па и интервју са инвеститором из Ораскома, нудили им помоћ да се меморијална галерија конципира на најбољи могући начин, уз наше истраживање, али одбили су нас, наравно. Могли су да покушају да нас скрену са тог нашег пута, али нису. На нама је било да кажемо, мало допринесемо покретању расправе, покушају да пробудимо свакога. Мислим да смо с овим филмом успели.
Игор Бурић
