Познати глумац дочарао је, у том остварењу Радоша Бајића, лик Звонимира Вучковића, једног од најповерљивијих официра Драже Михаиловића. Док у серији „Деца зла”, која је од ове седмице доступна свим корисницима ХБО Макс платформе, игра Николу Бобића, адвоката који покушава да пронађе одговоре на многа питања која су проистекла из драматичног убиства у Београду и суочава се са светом препуним злочина из страсти, освете, опомена и симболике, у „Херојима Халијарда” отелотворио је нешто другачијег јунака - часног официра који се труди да на најбољи могући начин обави задатак који му је поверен у веома тешким околностима. Док будемо откривали слојеве и снагу приче „Деца зла”, Радован открива да „Хероји Халијарда” шаљу поруку помирења.
– Несумњива порука тог филма је да је време да се нешто у нашим главама, душама и срцима промени. Да заборавимо на поделе и размирице око којих можемо врло лако да се завадимо и поубијамо. Да гледамо како да се сачувамо и да се деси неко помирење које би нас било први пут у историји спојило. До сада смо се клали, убијали и кад год смо имали прилику делили се по свакој могућој основи - политички, спортски, ко је за вакцину, ко није за вакцину, ко је за ово, ко је за оно... Мислим да је време да се мало смиримо и да гледамо да ли можемо да се сложимо – прича на почетку разговора за „Дневников” ТВ магазин глумац Радован Вујовић.
Може ли публика лакше да разуме ту поруку управо због тога што је филм испричан кроз призму појединца, породице, у крајњем случају, која је овде можда и главни јунак?
– Тако је. Увек страдају људи. Не страда идеологија. Пате људи, породице које су растурене, пате они који су некога изгубили због идеологије. То је реалност. Патња је реалност. Свако од нас непогрешиво зна када пати, када је тужан. Дубоко то осећа. Шта год у животу човек радио, врло добро зна како је то када изгуби некога, када му се деси нека трагедија. Сваки човек зна добро да разуме другог. Мислим да смо ту емпатију, саосећање, ваљда да бисмо издржали све страхоте и страдања, мало угушили у себи. Требало би да се то поново некако оживи у нама. Мислим да би нам било лакше.
У серији „Време зла” детаљним приказом једне личности успели сте да уроните управо у та питања разних идеологија и разједињености. Јесу ли вас ова поновна путовања у време тих идеологија научила о тадашњем или можда садашњем времену? Да ли нас је нечему историја научила?
– Мене је научила да се ствари стално понављају. То је фасцинантно. Чак сам то уочио и када смо снимали „Kорене”, који говоре о једној претходној генерацији Kатића. И тад је било исто. Син и отац се посвађају због политике и не говоре до краја живота. У комунизму исто - син, отац, унук, деда... сви ти породични односи постану небитни у односу на неку идеологију. Она увек подели људе, увек је исто. И сад је тако. И сад се меримо на ове или оне. Све је само подела и само разлике. Мени је то невероватно јер то је толико глупо, на крају крајева.
„Време смрти” већи пројекат од претходних
Након „Корена” и „Времена зла” настављате причу о Катићима у трећем делу „Време смрти” које је тренутно у монтажи. Какви су вам сада утисци о тој серији након дугог снимања?
– Дупло је већи пројекат, снимање је трајало годину дана. Надам се да смо успели да га изнесемо добро. Наравно, услови су били тешки, средстава није било довољно, екипа је давала 150 одсто снаге, енергије и труда да се то уопште деси и оствари на нивоу на којем су били претходни пројекти - „Kорени” и „Време зла”, а надам се да смо успели да добацимо до њих!
И љубитељи културе донекле су константно подељени на кориснике два најдоминантнија кабловска оператера, па уколико су претплаћени на један не могу да гледају серије и филмове које онај други продуцира и обрнуто. Колико ту публика трпи?
– То је већ комплексно питање. То је неко поље бизниса. Свако данас покушава да исприча нешто, да нам прода неку своју причу, медији за то данас служе, да ли то неко хоће да нам прода кифлу, постељину, идеју или политику то је већ питање, али свако гура неки свој садржај и људи морају да науче да га тумаче. Мислим да неке старије генерације нису довољно писмене за данашње медије. И даље верују свему што се пише или каже, немају критичку дистанцу према томе да сами истраже или бар са резервом примају те информације.
Да се вратимо на „Хероје Халијарда”. Филм је и пре него што је стигао у биоскопе, у неким деловима региона дочекан на нож. Да ли сад и та антиреклама може да донесе добру ствар и да то окренете себи у корист?
– Мислим да то не треба да буде мотивација да људи дођу у биоскопе, нема потребе ни за каквом негативном мотивацијом. Овај филм својим квалитетом и причом и тиме што он јесте и какву поруку носи треба сам по себи да буде довољан разлог публици да оду и да погледају филм. Ово јесте нешто другачије. „Халијард” није део тих контроверзи које су се десиле пре почетка дистрибуције филма. Тај филм нико није ни видео, осудили су га унапред и нема потребе уопште да се коментарише. Људи треба да га погледају због квалитета и свега што он јесте, а то је апсолутно небитно. Свако ко га коментарише, а није га ни видео, не треба да се схвати озбиљно.
Продукцијски је, чини се, померио лествицу када су домаћа остварења у питању. Отвара ли се њиме могућност да се поново снимају неки велики филмски ратни спектакли, какви су се снимали у почецима домаће кинематографије?
– Било би добро да их буде више. Нису ретки, дешавају се, али могло би и чешће. Филм „Хероји Халијарда” стварно јесте продукцијски огроман. Једино чега могу да се сетим пре овог је „Kраљ Петар Први” који је у том смислу продукцијски био такође јако велики и захтеван филм. Пре тога стварно не знам... А, знате, то се све види на платну. Види се када је филм велики, када је у њега уложена доста труда и рада.
Владимир Бијелић
