Многи од Де Нирових филмова постали су класици америчке кинематографије, а шест је уврштено у амерички национални филмски регистар од 2022. године. Пет филмова налази се на листи 100 највећих америчких филмова свих времена Америчког филмског института (АФИ). Де Ниро и Џејмс Стјуарт деле титулу за највише филмова заступљених на АФИ листи.
Новинар Џи-Кју магазина, Џон Натон, сматра да је Де Ниро „редефинисао шта можемо да очекујемо од глумца”. Критичар А. О. Скот је рекао да се Де Ниро „преображавао – физички, гласовно, психолошки – са сваком новом улогом. И у том процесу, пред нашим очима, поново измишљао уметност глуме“. Биограф Даглас Брод хвали Де Нирову свестраност и способност да се уживи у било коју улогу, мада је критичарка Полин Кејл 1983. рекла да јој се не допада како се глумац „унакажава“ у филмовима попут Разјареног бика.
Када су га питали зашто је прихватао такве улоге, Де Ниро је одговорио: „Потпуно се утопити у други лик и искусити живот кроз њега, а да не морате да ризикујете последице у стварном животу – па, то је јефтин начин да радите ствари које се никада не бисте усудили да урадите сами."
Листа 100 најбољих филмова часописа Тајмаут укључивала је седам Де Нирових филмова, по избору глумаца у индустрији. Године 2006, Де Ниро је поклонио своју колекцију материјала везаних за филм, као што су сценарији, комади гардеробе и реквизити, Хари Рансом центру на Универзитету Тексас у Остину. Збирка, чија је обрада и каталогизација трајала више од две године, отворена је за јавност 2009. године.
Рођен у 17. августа 1943. године у Њујорку, као син Роберта де Нира старијег, апстрактног експресионистичког сликара, вајара и песника италијанског порекла (Де Ниров чукундеда је био италијански имигрант из села Феразано) и Вирџиније Адмирал која се такође бавила сликарством. Родитељи су му се развели кад је имао две године.
Мајка га је уписала на Високу школу музике и уметности у Њујорку, коју је напустио већ са 13 година и придружио се уличној банди у Малој Италији где је зарадио надимак Боби Млекце.
Похађао је Конзерваторијум Стеле Адлер, као и Глумачки студио Лија Страсберга (иако је Де Ниро дошао у сукоб са Страсберговим методама, а своје чланство је користио само зарад професионалног престижа). Са 16 година појавио се у Чеховљевом Медведу.
Прву значајну сарадњу имао је са Брајаном де Палмом 1963. године када се појавио у филму Венчање, који се пред публиком појавио тек шест година касније. Током шездесетих углавном је радио у позоришним радионицама и оф-Бродвеј продукцијама.
Након што је привукао пажњу у филму Лакше мало с бубњевима (1973), Де Ниро је експлодирао у јавности као безобзирни Џони Бој у филму Улице зла (1973), којим је започео сарадњу са Мартином Скорсезеом, што ће постати једна од легендарних партнерстава глумац – редитељ свих времена.
Уследила је изузетно успешна сарадња у филовима као што су Таксиста (1975), Њујорк, Њујорк (1977), Разјарени бик (1980), Краљ комедије (1983), Добри момци (1990), Рт страха (1991) Казино (1995), Ирац (2019) У овим филмовима Де Ниро је углавном глумио „шармантне социопате”.
Таксиста је посебно значајан за Де Нирову каријеру и његова култна улога Тревиса Бикла избацила га је међу холивудске звезде и заувек повезала Де Нирово име с познатим Бикловим монологом "You talkin' to me?" (Мени кажеш?).
Прву награду Оскара добио је као млади Вито Корлеоне у филму Кум II (1974). Затим је Де Ниро је показао задивљујућу трансформацију као вијетнамски ветеран у Ловцу на јелене (1978), пре него што се удебљао 27 килограма и узимао часове бокса да би портретисао Џејка Ла Моту у Разјареном бику (1980).
Од средине осамдесетих Де Ниро је почео повремено да глуми комичне роле и постигао је велики успех и у том жанру, филмовима као што су Бразил (1985), Поноћна трка (1988), Wаг тхе Дог (1997), Мафијаш на терапији (1999), Мафијаш на терапији 2 (2002), Упознај моје родитеље (2000) и Упознајте Фокерове (2004). Пошто су ова два филма била и комерцијални хитови, Де Нира су многи оптуживали „да се продао“.
У ствари није било филмског жанра у коме се Де Ниро није снашао, било као криминалац, полицајац, Франкештајн или романтични лик – Било једном у Америци (1984), Заљубљивање (1984), Мисија (1986), Анђеоско срце (1987), Буђење (1990). Врелина (1995)....
У касним деведесетим Де Ниро је почео да улаже у подручје Трибека у Њујорку, установљавајући филмски студио и филмски фестивал. Касније је признао да је неке исподпросечне филмове, које је снимио у деведесетим, снимао само да би обезбедио новчану подршку овом добротворном подухвату.
Де Ниро је добитник разних признања, укључујући два Оскара, награду Златни глобус, награду Сесил Б. Демил и награду Удружења филмских глумаца за животно дело. Де Ниро је 2009. године добио награду Кенеди центра, а 2016. је од председника САД Барака Обаме добио Председничку медаљу слободе.
РТС
