На клавирском реситалу у Синагоги Кемал Гекић ће извести одабрана дела из збирке Добро темперовани клавир Јохана Себастијана Баха и избор из Листових Трансцеденталних етида.
– Волим да будем сам на сцени, то је драматично – открива Гекић за „Дневник” уочи наступа у Новом Саду. – Прави разлог зашто углавном свирам соло концерте јесте тај што се уметност свирања на клавиру најбоље манифестује управо у том формату. Угодно се осећам и са колегама музичарима, али свирање са оркестром или у неком другом саставу, подразумева одређене компромисе, док тога у соло рециталу нема .
* Да ли је данас свеједно да ли наступате у Новом Саду, Мајамију, Токију или се и даље ипак препознају разлике у култури, менталитету, афинитетима... посетилаца концерата?
– Глобализација је потпуно узела маха, али ипак постоје одређене специфичности сваке културне средине, као и национални темперамент, менталитет публике... То никаква глобализација не може избрисати.
* Ваша дискографија обухвата низ веома успешних издања. Угрожава ли уметника интернет, бесплатни снимци, YоуТубе, или је корист од чињенице да је неко Ваше извођење видело на десетине хиљада људи широм света ипак већа од потенцијалне штете?
– Веома је лако блокирати свако неовлашћено и противправно коришћење снимака - уколико то уметник жели. У већини случајева то ради компанија, која је објавила снимак, по правилу мртвог извођача, па покушава да умањи штету. Али у случају живих уметника то се не дешава тако често. Већина, наиме, сматра да присутност на интернету и електронским медијима служи као одређена промоција, реклама. У том смислу чини ми се да се улога носача звука променила у односу на период пре 30-40 година. Тада је носач звука био производ који је имао више комерцијалну вредност. Данас је акцент на промотивној вредности, комерцијална долази касније.
* У нека друга времена музичари су стрепели од критичарских пера, попут оног Yорyа Бернарда Шоа. Шта је данас тај Џ-фактор који ће определити хоће ли технички беспрекорно поткован пијаниста остварити светску каријеру или ће му најпрестижније дворане остати недостижне?
– На жалост, модерне тенденције и струјања су готово сасвим уништиле професију музичког критичара. Кажем нажалост, зато што је критика ипак испуњавала одређену социјалну функцију, и служила промоцији уметности и уметничких дела. Данас је тај утицај готово комплетно маргинализован. А то да ли уметник може да оствари каријеру зависи пре свега од жеље тог уметника, као и од његове креативности. Једноставног рецепта нема.
* Опус изведених композиција током протекле три деценије ваше каријере је замашан. Којем се делу увек враћате, откривајући нове моменте у њему? И да ли, с друге стране, још увек осећате жар када се пред вама нађе партитура коју још нисте просвирали?
– Увек се враћам Баховом Добро темперованом клавиру, колекцији која садржи чудесне ствари. Иначе, током година чујем иста дела на нови начин , зато што се она развијају у мени. А нове композиције ми увек распаљују машту. Сад свирам дела аутора за које пре 20 година нисам ни знао да постоје: Багдасариан, Витиер, Нуша, Ален...
* Препознајете ли у светским концертним дворанама неке значајније новине у програмима или облицима презентовања уметничке музике? И прети ли опасност да се у потрази за новим начинима привлачење публике негде изгубе и душа и уметност?
– Нажалост, комерцијализација прети да уништи све, не само душу или уметност, већ целу планету. Непрекидни покушаји да се нешто прода, оствари зарада, профит по сваку цену, штетно су утицали на друштво и природу. Посебну улогу у томе имају велике мултинационалне корпорације. Потребно је да се вратимо једноставности и неким добрим вредностима које знамо - али смо их помало заборавили.
Мирослав Стајић
