О овом својеврсном зборнику у коме су и колор фотографије најважнијих Лубардиних слика, поред главног уредника СКЗ Драгана Лакићевића говорио је Јеша Денегри, професор Филозофског факултета .
Лакићевић је рекао да је књига конципирана тако да се на једном месту стекне увид у писање о Лубарди и да се покаже колико је пажње посвећено његовом делу од прве изложбе у Београду 1933. године па све до текста Јеше Денегрија 2013 године.
Ломпар је скренуо пажњу на чињеницу да су о сликарству Петра Лубарде у почетку писали наши најугледнији писци и зналци уметности попут Растка Петровића, Тодора Манојловића, Бранка Поповића, Исидоре Секулић, а касније Павле Васић, Станислав Винавер, Милан Кашанин, Алекса Челебоновић, Лазар Трифуновић, Миодраг Б Протић, Ото Бихаљи Мерин, Зоран Маркуш, Стојан Цхелић, Мића Поповић, Драгош Калајић, Станислав Живковић, Љубица Миљковић...
Сви који су се бавили Лубардиним делом приступали су му на различите начине, али су увек то дело видели у врху српског сликарства, а у изборима слика и у освртима на њих често су помињали исто дело, казао је Ломпар.
Денегри, велики зналац српске и југословенске уметности 20. века скренуо је пажњу да је Лубарда мање-више био самоук јер никада није студирао на некој од ликовних академија већ је свој веома специфичан и јединствен стил формирао боравком у Паризу од 1932. године где је и излагао.
Године другог светског рата Лубарда је провео у заробљеништу а од 1950. живео је у Београду као слободни уметник.
Био је члан Ладе од 1938, а у САНУ је примљен као редовни члан 1961. године.
Међу најзначајнијим делима су, како је нагласио Денегри, слике које су биле "уземељене" у српској историјској традицији.
