Роман „Из пепела“ доноси снажну, напету причу о прошлости и садашњости једне породице, сложеним породичним односима, кривици и тајнама, пуну носталгије и љубави, али и емоционалне разапетости и бола. Шулману, дугогодишњем новинару, водитељу, писцу и продуценту, који у Шведској већ има статус звезде, ово је пети роман, први који је привукао пажњу публике широм света, доносећи му својеврсну титулу једног од најзанимљивијих савремених шведских писаца. Прича о судбоносном догађају у породичној викендици на обали језера, који је тројици браће одредио будућност и обележио живот, запосела је машту читалаца у преко 30 земаља, у којима је објављен.
– Рекли су ми да је туга процес, са фазама. А тај живот ме чека на другој страни. Не исти живот, наравно, веć другачији живот. То није била истина. Туга није процес, то је стање постојања. Никада се не мења, тамо стоји као камен – говори о свом раду Шулман, потврђујући оцене да је светски успех овог романа заснован управо на такозваном „тачном“ писању, базираном на искрености и истинитости емоција. - Када мислим о себи и свом животу увек се питам шта се десило, провео сам тако много времена мислећи о томе. Била ми је жеља да отворим та питања и добијем одговоре јер верујем да многи од вас постављају себи то питање. Можда ће вам ова књига дати неку врсту умирења, оздрављења или утехе, каже Шулман.
А поред идеја, Алекс има и таленат, и то наслеђен: његов деда Свен Столпе био је утицајни шведски интелектуалац. Отац и мајка такође су познати телевизијски новинари, а Алекс је, баш као и у роману „Из пепела“ - један од тројице браће у породици.
-Никада нисам био у Београду, али сваки пут када сам чуо за тај град пожелео сам да сам тамо – каже Шулман. - То вам је као с возовима. Никада нисам видео воз у којем нисам пожелео да будем. Сваки пут када чујем за Београд, некако је то повезано са мном. Не знам зашто. И заиста бих волео да дођем.
- Желео сам да будем писац од своје 11 године. Написао сам прву књигу када сам имао 17. Одбили су је сви издавачи. Исто се догодило и са другом. Због тога сам заиста патио, мислио сам да никада нећу постати писац. Онда је дошло време дигиталних медија, када сам схватио да, ако нико неће да објави оно што пишем, могу “сам себе” да објављујем. Тако сам почео да пишем блог. Људима се допадало оно што сам ту писао. Тако сам, коначно, када сам имао 33, дошао у прилику да издам прву књигу. Била је то аутобиографија, као и следеће четири књиге. “Из пепела” је прва књига коју сам написао која је жанровски фикција. Можда је то било пресудно да се издавачи у свету заинтересују.
У књизи “Из пепела” дечаци одрастају у природи, зеленилу, играјући се оним што нађу у окружењу. Општа дигитализација која нам се дешава довела је до тога да деца за игру више користе мобилне телефоне, таблете и компјутере.
- Мислим да више не постоји то драгоцено време чекања током ког нисте забављени нечим. Било да чекају пријатеље или аутобус, људи увек имају телефоне у рукама. Сећам се да сам се, када сам био клинац, возио метроом. Када дођем на станицу и видим да следећи воз долази за 19 минута, преда мном је био океан времена које сам имао за важне и неважне мисли. Зато мислим да је чекање важно, а ми то време више немамо. Не прихватамо да само чекамо, да не радимо ништа, морамо да у сваком тренутку будемо забављени.
Читао сам недавно књигу у којој се каже - ниси изгубио своју концентрацију, украли су ти је. У тој књизи се наводи да је док нешто радимо, рецимо док пишем, ако прекинем тај процес да бих видео поруку или погледао Инстаграм, потребно 23 минута да бих се вратио на ниво концентрације и креативности који сам имао. У свету у коме живимо, све време нас нешто прекида те никада не долазимо до тог нивоа концентрације. Мислим да је то веома забрињавајуће – каже Шулман, истичући да, између осталог, зато и нема мобилни телефон.
Ипак, ни Шулман није имун на дигиталну комуникацију. Већ дуго води подкаст Алеџ & Сигге.
- У основи, нисам социјална особа, у многим ситуацијама сам стидљив и не знам како да причам с људима. Када је у питању подкаст, другачије је. Ту смо мој пријатељ, с којим водим тај програм, и ја. Ипак, мало људи зна да продукција подкаста подразумева доста писања. За свако снимање ми је потребно око 10 сати писања сценарија, јер желим да будем добро припремљен, да понудим квалитетан садржај. Оно што пишем постане књига, или подкаст или колумна коју пишем за дневни лист. Значи, све почиње тако што смо ту мој компјутер и ја, све почиње од жеље да испричам неку причу. Причање приче је оно о чему мислим стално, чиме сам опседнут. Констатно размишљам о томе, дан и ноћ. Стално постављам пстање зашто је нешто добра прича, или лоша... У сталној сам потрази за добром причом.
И. Радоичић
