„Трагајући управо за оним што је остало необјављено, у Рукописном одељењу Матице српске пронађени су текстови који се, осим као важни, указују као занимљиви, садржином, али и чињеницом да су били намењени објављивању, о чему сазнајемо из писама аутора. Иако не постоји заједнички именитељ, будући да су текстови у књижевном смислу потпуно различити, њиховим се ишчитавањем испољава једна заједничка особеност, а то је аутор који се, захваљујући формално стеченом знању, склоношћу и умећем, показује у светлу који још није довољно проучен, било да је реч о прозном или песничком делу, било теорији и критици. Са становишта историје књижевности, овим се текстовима стиче потпунији увид у рад књижевника, тако да се, макар и невеликим бројем, узимају као предмет истраживања”, навела је Јована Војводић.
Округли сто организован је у оквиру Дана Шпире Матијевића, а у уводном слову проф. др Зоран Ђерић анализирао је разлоге због којих је овај писац годинама био помало заборављен. Све своје књиге он је, наиме, објавио између 1984. и 1991, дакле у време када су доминирали представници тзв. нове српске прозе, којима професор књижевности и филма на тузланској Педагошкој академији није био ни генерацијски ни поетски близак. Додатни хендикеп представљала је чињеница да су му књиге излазиле у Тузли и Пљевљима, реално и онда и сада књижевним провинцијама без великог ширег утицаја и домашаја. Ипак, пресудан разлог по Ђерићу налази се у чињеници да Матијевић спада у писце чији је књижевни глас са крвавим међунационалним сукобима и распадом заједничке државе изгубио дом и домовину – нису га чули и препознавали ни у Србији ни у Црној Гори, а нису желели да га чују и препознају у Босни и Херцеговини. Што је најтрагичније, Шпиро Матијевић је у том рату, 1993, мучки убијен. Тек деценију и по након смрти, Матијевићев песнички и прозни глас поново се чуо захваљујући, подсећа Ђерић, објављивању његових изабраних дела: књиге приповедака „Сунце у процјепу”, одабраних песама сабраних под насловом „Распуклине”, те романа „Прогонства”. Али простор за тумачење његовог дела тиме је само одшкринут, те ће убудуће српски теоретичари и историчари књижевности имати доста тема за размишљање и проучавање, о чему, уосталом сведочи и одржавање овог округлог стола, закључио је Ђерић.
У својим тематима поезију Шпире Матијевића анализирали су Милан Громовић, Луна Градиншћак, Јелена Марићевић Балаћ, Лазар Букумировић, Растко Лончар и Милош Јоцић. Громовић - који је, иначе, успео да уђе у траг и Матијевићевом магистарском раду, који се сматрао изгубљеним - посебно се фокусирао на принцип молитве у песниковој лирици, док се на разгранату симболику љубави и смрти фокусирала Луна Градиншћак. Јелена Марићевић Балаћ свој је рад усмерила ка тумачењу митолошких аспеката Матијевићеве поезије, док су његови сонети били у средишту анализе Лазара Букумировића. Лончар је у свом раду посматрао специфичан однос песничког Ја у песмама Шпире Матијевића, сабраним у књизи „Распуклине“, те „Дивљем богу Балкана“ Милана Ненадића, у односу на природу и васељенски поредак, да би Јоцић акценат ставио на утицај који је на Матијевићево певање имала савремена словеначка поезија, коју је песник пуно преводио.
Управо су ти Матијевићеви преводи били предмет интересовања Мине Ђурић, која је посебну пажњу у истраживању такође усмерила ка сагледавању колико су избори из немачке или словеначке поезије које је правио пресудно утицали на његова властита поетска стремљења, односно на констуисање изразитости његове песничке слике и распона њене модерности. Јана Алексић се посветила Матијевићевој књижевној критици, са идејом да реконструише његов критички поступак, али и да укаже на тежишне аспекте његове књижевне естетике и аксиологије. Матијевићева проза привукла је, пак, пажњу пет младих теоретичара. Никола Маринковић се тако бавио фигуром странца у роману „Прогонства“, док је ово дело Владимир Папић посматрао из угла тзв. билдунгсромана. Нина Стокић се фокусирала на поетика прогонства у Матијевићевом прозном стваралаштву, а Ленка Настасић на функцију ономастике у његовим кратким причама. Емилија Поповић је своје истраживање базирала на тумачењу митопоетских слика и фолклорног наслеђа у слици смрти другог циклуса збирке новела „Сунце у процјепу“, да би ова збирка била темељ и анализе Сање Перић на који начин се манифестују делузије гоњења код протагониста Матијевићевих прича.
Сви радови са Округлог стола биће публиковани у посебном зборнику, који ће објавити Фондација „Др Шпиро Матијевић“.
М. С.
