Уз оцену да је прошлогодишња продукција била богата и разноврсна, тематски, поетички и стилски, те да је потврдила генерални суд по којем је српска књижевност веома жива и у великој мери одговара на изазове овог времена, жири који су творили Иван Негришорац, проф. др Александар Јерков и Селимир Радуловић издвојио је као ипак најубедљивији наслов Ђогову збирку „Пут за Хум”. „Награђена књига Пут за Хум настала је на темељу добро познате Ђогове поетике, али је сада песма доведена до благости сазнања, мудрости зрелих година и духовних обасјања које отварају перспективе виших, метафизичких светова. Песник се суочава са далеким архетипским, светосавским обрасцима, са предачким историјским искуствима, али и личним, индивидуалним преиспитивањима на основу којих се добија богата и садржајна слика света”, наводи се у образложењу жирија.
– Гојко Ђого јесте једна аутентична, непоновљива песничка фигура по којој ће се одмеравати нека прошла и садашња, али и будућа збивања у српској поезији, књижевности и култури – истакао је у својој беседи о награђеном песнику председник жирија Иван Негришорац. – Тих и контемплативан, сетан и замишљен, продоран и проницљив, чврст и постојан као човек, Ђого је изградио песнички образац који не стреми шармантним опсенама и чулним ефемерностима, ни лакомисленостима и плиткоумним спектаклима: његова поезија је стога попут речи уклесаних у камену, а тај камен настао је чудесним, вековним, миленијумским стврдњавањем мита и предања, историје и мудрости која ниче из потребе да се са простора нашег обичног, модерног, урбаног живота одлучно закорачи у трајније светове, па и у вечност саму. Таква, архетипска димензија песничке речи избијала је непрестано из његовог лаганог, поступног казивања којим је освајао тематско-мотивски простор своје поезије, те градио некаква значења која више нису само тривијално-живота, овоземаљска, него су и песничка, дубоко осмишљена, прожета сплетом предања, мита, вере и слутњом виших светова.
Ђого: Не певају једнако младић и човек у годинама
– „Пут за Хум” је књига вероватно у складу са мојим годинама. Превладава сета, мелахнолија. Мало сам се вратио и својој другој књизи „Модрица” и наставио на неки начин тамо где сам тада стао. Наравно, све је друкчије него што је тада било; не пева једнако младић и човек у поодмаклим годинама. Нећу рећи да ту има превише неког сентименталног, болећивог расположења, али има посматрања са дистанце, и то не само завичаја и тог простора, поднебља, него једног времена, које је минуло заувек, речи су лауреата Награде „Др Шпиро Матијевић”.
Захваљујући се на награди, коју му је уручила председница Фондације „Др Шпиро Матијевић” Лана Јелић, Гојко Ђого је још једном одао признање породици Матијевић, истичући да, оснивањем Фондације и установљењем истоимене књижевне награде, нису могли подићи већи, виђенији и трајнији споменик др Шпири Матијевићу, универзитетском професору и свестраном књижевном ствараоцу, који је трагично настрадао пре 30 година. Говорећи о Матијевићевом списатељском раду, Ђого се фокусирао на његову поезију, указујући да је препуна дубоких противуречности. „И то није мана, напротив. Јер, која то поезија и која истина није противречна, поготово када се песник бави вечним темама и вечним тајнама, доводећи их у вези са смисленошћу живота и стварања. А почесто и са властитом судбином, рекао је Ђого.
Дело Шпире Матијевића он је упоредио са тканицом, а песника са оним ко тка. „Познато је да свака тканица има основу и потку, таман као и свако књижевно дело. Само што се и основа и потка код сваког писца различите. Јер они не ткају и не везу према цртежима, и по томе се разликују од мајстора занатлија. Те основне њихове пређе су најчешће колективно и лично искуство, религија, повест, поднебље, породична сага... И та основа је код Шпире сродна са неким другим српским писцима. Али потка је нешто друго. Ту свако на свој начин уобличава неку своју слику или визију. Пређу те потке сваки писац извлачи из свог трбуха као паук. Ту су као заробљене муве и лептирићи на пауковој мрежи уткани опиљци стварности, трагови животних згода и незгода”.
Реферишући се на наслов Матијевићеве књиге приповедака „Сунце у процепу”, Ђого је истакао да он управо сугерише и ауторово песничко поимање света. „Све је код Шпире у процепу. У каквом је то процепу песник Матијевић? На једној страни те распуклине је савршенство природе, а на другој уређено или неуређено друштво. А између њих је песник чије су песничке визије прилично тамне, тамније него што сам срео и код једног нашег песника. Шпиро Матијевић реалност, како је он води, осветљавама његовим надахнућем, уверењем и расположењем, које провлачи кроз неку своју призму, бирајући притом најтамније боје тог свог спектра, тако да тај његов одраз стварности постаје збиља једна прилично мрачна слика света која емитује трагично осећање живота самог песника, закључио је Гојко Ђого.
Венац делегације ДНК
Делегација Друштва новосадских књижевника, у којој су били Ненад Шапоња, др Зоран Ђерић и Селимир Радуловић, је положила венац на споменик др Шпире Матијевића на Градском гробљу у Новом Саду. Матијевић је рођен 24. фебруара 1943, у Колашцу, месту у општини Книн. Магистрирао је и докторирао на сарајевском Филозофском факултету, да би потом радио као професор књижевности и филма на Педагошкој академији Универзитета у Тузли. У том граду трагично је изгубио живот 1993, а његове посмртне остатке породица је касније пренела у Нови Сад. Деценију и по од Матијевићеве смрти објављена су његова изабрана дела, која су обухватила књигу приповедака „Сунце у процјепу”, одабране песаме сабране под насловом „Распуклине”, те роман „Прогонства”.
Председник Програмског савета Фондације, књижевник и управник Библиотеке Матице српске Селимир Радуловић, отварајући Дане Шпире Матијевића, истакао је је да овај песник, приповедач, романописац, преводилац, припадао „оним ретким изабраницима духовне чистоте и непоткупљиве озбиљности, који, у животу, трагају за смислом своје уметности као свога хлеба”: „Својим делом, фокусирао је догађаје у индивидуалној свести, преображујући лични додир у општи глас, кад се људска и универзална драма изједначују, показујући до које мере лирски расположеног човека може носити матица постојања. Када су, пре петнаестак година, светлост дана угледала његова Изабрана дела, у три тома, предочио сам да, од тог часа, заправо, почиње његов прави живот. Данас бих додао – оснивањем манифестације Дани Шпире Матијевића тај прави живот се оверава на најлепши начин. И у његовом случају уверили смо се да је књижевност инвестиција с профитом који стиже касније – и то у узвишеном облику. Његово драгоцено књижевно дело се, сасвим природно, постепено, интегрише у корпус српске књижевности, са све већом пажњом читалаца и савремене књижевно-критичке рецепције, поручио је Радуловић.
Манифестација, којом ће бити обележено осамдесет година од рођења и три деценије од смрти Шпире Матијевића, наставља се данас у 10 сати Матици српској научним скупом посвећеном његовом делу. Потом ће, у Галерији Матице српске од 18 часова, бити представљен арт- документарни филм „Светлости и сенке” о великом српском сликару Сави Шумановићу, редитељски пројекат проф. Драгољуба Елчића, декана Академије уметности у Београду. Дани Шпире Матијевића биће затворени у недељу, 26. фебруара у 19.30 часова музичко-поетским програмом на сцени „Пера Добриновић” Српског народног позоришта, у којем учествују Камерни хор Опере Српског народног позоришта, Мушки хор „Источник”, вокална солисткиња Милица Досковић, као и глумци СНП-а Соња Дамјановић и Небојша Савић.
М. Стајић
