Признање установљено 1995, које се додељује најбољем новообјављеном књижевном делу оствареном на српском језику у жанровима и духу које је заступао Стеван Пешић (1936-1994), песника, приповедач, есејиста, путописац и драмски писац, професор Дамјанов је добио за књигу „Историја као апокриф” у издању новосадске „Агоре”. Заправо, објављена као четврти том ауторове изабране прозе, „Дамјанов: Искони бе слово”, књига „Историја као апокриф”, у ствари, садржи истоимени роман и збирку прича „Порно-литургија архиепископа Саве”.
– Без обзира на наслов, „Историја као апокриф”, није реч о историјској књизи, нити о научној литератури – наводи др Зоран Ђерић, председник жирија награде, који су још творили и проф. др Владимир Гвозден и Зденка Валент Белић. – Ближа одредница: роман-лакрдија, иде у прилог жанру који би се, поједностављено говорећи, могао описати као пародијски. Историјске личности у неисторијским ситуацијама. Циркус Историје није заобишао ни наше савременике, познате личности. Али већ у наслову је наглашено да је ова историја апокрифна, дакле, неканонска, непризната, а, најверовантије, и лажна. У сваком случају „духовита и смела, фантазмагорична и иронична, језички ласцивна књига – књига која покушава бити изван и изнад свих табуа“.
Говорећи о још једној квалификацији „Историје” – еротска, др Ђерић напомиње да ће се некоме она учинити преблагом.
– Ипак, да – еротска, а не порнографска литература. Иако је овај префикс, „порно“, у наслову „Порно-литургија Архиепископа Саве”, изазвао много забуне, па и отпора, при читању ове књиге. Због отворености, вокабулара, „финијим“ читаоцима може се ово учинити као скаредно. Без обзира на васпитање, меру укуса и – наведеног већ – стида, не смемо сметнути с ума да је проза Саве Дамјанова, пре свега пародија, па онда и травестија у сваком смислу – напомиње председник жирија. – Оно што је, у нашем добу, захватило све појаве, нарушило многа правила и битно изменило општу, или фамозну „слику света“ – видљиво је и у уметности. У књижевности то је, пре свега, пореметило међужанровске конвенције. Приближавање између прозе, поезије, али и оног другог, тзв. нефикцијског њеног дела – есеја, критике, теорије књижевности.
То приближавање је, додаје др Ђерић, наизглед, парадоксално, удаљавање од појединог, строжије одређеног жанра.
– За постмодернизам је карактеристична мутација жанрова. Намерна, или хотимична. То је продукт нашег времена, преображаја који су изазвали или су уследили сасвим спонтано, приближавајући, чак укидајући постојеће границе, разлике између супротности, полова... – напомиње Ђерић. – Сава Дамјанов, пародира, первертира, травестира, до непрепознатљивости мутира прозни жанр, пре свега. На једној страни – писање приче, а на другој – настајање или нестајање романа. На трећој – ауто-рецепцију свега тога. Омиљени поступак овог писца је мистификација. И по томе је сродан са Стеваном Пешићем, нарочито са његовим циклусом романа Велика књига, или књига о Ковиљу, које је из рукописне заоставштине објавила Градска библиотека у Новом Саду. Његови романи се могу читати као формално углачана поетска проза, имају „шарм дечјих песмица“, али се могу доживљавати и као „поучителна“ књижевност, као „отмена и култивисана забава“.
Књижевни историчар, есејиста и професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, др Сава Дамјанов је и један од најистакнутијих савремених српских прозних писаца. Аутор је тридесетак прозних, књижевнокритичких и књижевноисторијских књига, заступљен је у свим релевантним антологијама савремене српске прозе, а текстови су му превођени на енглески, француски, немачки, руски, пољски, чешки, мађарски, словачки, русински, украјински, бугарски, словеначки и македонски језик. За своја књижевна и књижевноисторијска дела до сада је добио „Бранкову” и награду „Захарије Орфелин”, Награду за најбољу прозну књигу године Друштва књижевника Војводине, те признања „Лаза Костић”, „Сретен Марић“, „Тодор Манојловић“, “Теодор Павловић“...
– Част ми је да сам лауреат награде која носи име Стевана Пешића, значајног а неправедно запостављеног српског писца – речи су проф. др Саве Дамјанова. – Лично сам га познавао и каткад имао прилике да водим с њим занимљиве разговоре. Наравно да ми тада није ни на памет падало да ћу деценијама касније доживети признање у знаку његовог дела, а да њега самог више неће бити. Зато ову награду доживљавам не само као нешто што говори о мојој књизи „Историја као апокриф”, већ и као симболичан гест у спомен и славу Стевану Пешићу.
М. С.
