МИЉАН СТАНКОВИЋ ЧУВАР ГРНЧАРСКОГ ЗАНАТА Од глине све може да се направи
Миљан Станковић из Зрењанина трећа је генерација лончара - грнчара. Лончарством се бавио његов деда, отац Драгољуб пренео је овај стари занат из Пирота у Зрењанин, а Миљан је, учећи уз оца, наставио да га чува до данас.
Лончари - грнчари су и Миљанов стриц и његова породица, који живе Вршцу. У селу у околини Пирота, одакле су Станковићи, некада се свака друга породица бавила грнчарством. Данас, према ономе што Миљан зна, тек понека.
У Зрењанину, Миљан је једини занатлија грнчар. Има још оних који се грнчарством баве као хобијем или уметношћу.
-Некако се подразумевало да ћу наставити породичну традицију и породични посао. То се и догодило, иако су се услови погоршали, а тржиште променило и смањило. Ипак, као да су нам глина и грнчарија у крви - каже Миљан Станковић.
Да би се добила једна саксија, посуда, амфора, дуг је пут. Почиње глином.
-Купујем оштећене блокове из наше циглане и натапам их водом да дођем до глине. То је процес који траје неколико дана. Онда креће обрада глине кроз неколико фаза и завршава се печењем. Уколико се керамика глазира, онда је то последња фаза - објашњава Миљан.
Машине и алат углавном је наследио од оца. У радионици има машину која је стара скоро један век, а и даље ради као нова.
-Посао није лак, али можда је најтежи део печење. Керамика се пече у специјално направљеним пећима. Температура достигне и 400 степени. Да бих стигао до врха пећи, морам да поставим мердевине, није ни лако ни безбедно. Али, на то сам навикао јер се овим занатом бавим малтене цео свој живот - истиче наш саговорник.
Од глине, Миљан ког сви знају као Милета грнчара, може све да направи.
-Најбоље се продају посуде за печење. Саксије се траже у пролеће, кад је сезона. Али, правим свашта - амфоре, посуде за воду за пилиће и зечеве, ћупове... Шта ми око види, могу да направим, само је питање хоће ли то наћи муштерије - смеје се Миљан.
Своје производе продаје недељом на Најлон пијаци у Новом Саду. Иде на све манифестације, на цветне базаре у пролеће...
-Велики је то посао за једног човека. Од глине, преко израде керамике, утовара на камионче, до одласка на пијаце и манифестације. Но, то је мој живот и онда о томе да ли је тешко и не размишљам. Некада је од овог посла могло пристојно да се живи, данас да се преживи - наглашава Миљан Станковић.
Додаје и да му је жао што се људи данас мало баве глином и што је не познају као некад.
-Мало старији се сећају да је некад на ликовном бар неколико часова годишње било посвећено глини. То је диван, природни материјал. Онда су долазила и деца и наставници код нас да набаве глину, па су се и упознавали са оним што радимо. Данас, како чујем, глину неће нико да чисти после часа, па се на ликовном користи пластелин. Штета, велика штета - закључује Миљан Станковић, једини, а можда и последњи грнчар у Зрењанину.