ЗОРАН ПЕШИЋ СИГМА Шта се крије иза наредног угла нашег тајанственог света?

Запитаност над пролазношћу је централна тема књиге “Биће све у реду”. Сенка вере која наткриљује књигу, бајалица је којом се призива победа љубави и доброте.
Zoran Pešić Sigma,  laureat nagrade „Biljana Jovanović“Foto: Dušan Mitić Car
Фото: Зоран Пешић Сигма,  лауреат награде „Биљана Јовановић“Фото: Душан Митић Цар

Свим бићем на страни светлости, песник исписује лирски благе, готово детиње искрене стихове,  а опет мудре, без великих речи и покушаја спознаје, јер спознаје нема. Вера да “биће све у реду”, љубав која се проналази у животу с најближима, у породици, налажење радости у малим стварима, у прихватању живота онаквим какав он јесте, нека су врста утехе, храбрења у превазилажењу страха од смрти, од непознатог, записао је песник Звонко Карановић читајући Сигмине стихове. А Горан Станковић сматра да је жалобна истина поезије у “Биће све у реду” тек оклоп око нежности, којом нам аутор, у поноћ, у свом врту добра и зла, опевава своје путовање кроз лично и колективно време, своју порцију туге и свакидашње љубави.

Зоран Пешић Сигма, књижевник из Ниша, лауреат је  награде која носи име списатељице Биљане Јовановић, а признање му је додељено за збирку поезије „Биће све у реду“ у издању „Медивест КТ“ из Ниша...


Сигма – прозаиста или песник?

- Наравно: песник. Моја проза је саткана од  поетских инвенција. Доминантан жанр је фантастика. Она је бескрајно поље могућности. Поезија вам управља ритмом дисања, буди вас из летаргије емотивним шоком, а проза вам води поглед кроз пределе чисте интуиције.


- Како је то била лепа вест за мене! У ужем избору су се нашле баш добре књиге, тако да се нисам надао... довољан успех ми је био то што се књига песама „Биће све у реду“ нашла у ужем избору. Али, живот понекад приреди представу само за вас и на моменат вас обасја светло рефлектора. То су ретки свечани тренуци у животу песника. Књига је имала дуг пут до свог издавача. Написана је још давне 2002. године. У међувремену сам објављивао друге књиге, а „Биће све у реду“ је стајала у фиоци као неко сироче. Због тога ми је ова престижна награда Српског књижевног друштва још дража. Допало ми се образложење Жирија у којем је уочено да је реч “о песмама  дубоке носталгије, поезији о пролазности и ’злој’ судбини Човека, који је тога увек свестан, а зна да мора да устане и настави живот”. Ту врсту својеврсне побуне, које је уткано у дело и живот Биљане Јовановић, у међувремену је уочио и Жири награде Миодраг Ћупић коју додељује Фондација за књижевност „Миодраг и Бранка Ћупић“ из Подгорице и пре неколико дана доделио и ту награду.

Носталгија, тиха жал за оним што је истекло (а ако још увек није, хоће) као основна емотивна и идејна потка...

Фото: Насловница књиге “Биће све у реду” Фото: Дневник.рс

- Раније сам већ написао: Људима је увек тешко да прихвате промене које су видљиве у њиховим животима, тешко је одустати од својих навика, помирити се да наши животи неумитно воде старењу и смрти. Отуда потреба за удобношћу, огромном инерцијом, конзервативизмом, жељом да се заустави време... Одувек сам био радознао и питао се шта је иза наредног угла нашег тајанственог света. Савремени човек је изгубио веру у тајанственост света. Чини се да је све рационално објашњиво, или да ће ускоро бити објашњено. Желим да код читаоца разбијем ту лаж, да га разбудим, да му разбијем ту самоуверену уљушканост. Зато пишем поезију.

А носталгија је увек ту, наш емотивни сведок да се време не може зауставити.

Песме дубоке оданости Поезији, Животу, али и Свету “малих” ствари?

- Ми ничега вреднијег од поезије у нашим животима немамо. И када ту поезију зовемо љубав, срећа нада, и када је зовемо  туга, болест, страх. Наша сећања су чиста поезија, ослобођена сувишног, материјалног. Наши снови су чиста поезија алтернативних светова који успокојавају овај наш несрећни будни свет. „Мале” ствари употпуњавају оне удаљене тачке озбиљних прелома наших живота, оне су уствари живот.

Пролазе ли наши животи, неминовно, брзо и незаустављиво, док лупиш дланом о длан?

- Живот не тече истом брзином. У детињству, тога се сви сећамо, дан је трајао читаву вечност. Деца су неисписана табла, сваки детаљ им је нов, вредан бескрајне пажње. Временом губимо ту способност такве перцепције и више не умемо да гледамо непосредно већ преко концепата које смо усвојили васпитањем, образовањем, искуством...  Ово време је време брзих информација, и мало времена имамо за мирис липе, за лагани укус недељне крофне, за безбрижне шетње природом, за осмех ближњима...

Можда у старости, када нас мину све жеље, жудња и сујета, опет се у нама отвори поглед детета...

Ђорђе Писарев     

 

EUR/RSD 117.5248
Најновије вести