Интервју: Филип Грујић, најмлађи добитник награде Стеријиног позорја

Филип Грујић је најмлађи добитник награде Стеријиног позорја на годишњем конкурсу за оригинални домаћи драмски текст.
f
Фото: Youtube Printscreen

Ова награда подразумева и праизведбу, па ће публика текст “Не пре 4:30 нити после 5:00” моћи и да гледа, на сцени, највероватније Атељеа 212, с којим Стеријино позорје већ преговара о копродукцији. Млади и све запаженији драмски аутор Филип Грујић написао је и роман (“Блудни дани куратог Џонија”, Самиздат Б92), а вредан је и као сценариста, па и басиста.

Жири Стеријиног позорја је драму енигматског наслова “Не пре 4:30 нити после 5:00”, укратко, наградио због формалног устројства, карактеристичних језичко-стилских средстава и веродостојно захвећене проблематике (“драмска повест о одласку, ишчезавању породичних веза, љубави и сродних емоција, о ишчезавању уопште, али истовремено и драма о страху од нестајања, о чежњи за животом”).

 Прошле године ужи избор, ове награда. Ко није читао вашу драму, а чуо је само образложење жирија, могла би да му звучи доста сложено?

– Оно што сам написао и оно што сам чуо свакако није оно што сам замислио. Хоћу да кажем да се сада много више учитава од онога што сам ја, док сам писао, размишљао. То је нормално. Волео бих да је што више људи прочита и каже ми о чему је.

 Шта очекујете од сценске поставке?

– Да активно, од самог старта процеса, укључи драматурга и кореографа. Редитељ који буде радио представу апсолутно мора да користи цео ауторски тим, да не користи глумца као човека који говори на сцени, што је његова крајње бизарна употреба. Пре него што почне рад, треба га идејно усмерити. Волео бих да покрет буде у нескладу са речима, јер сам драму писао да ликови често говоре шта раде. Не желим да гледам представу која осликава радњу. Толико често то гледамо, тај нонсенс позоришта у 21. веку, да кад у драми пише да се пије, ми гледамо људе са чашама, на позорници која није стваран живот. Апурдно је да после толико година од Бекета, постдрамског, ми и даље гледамо представе у којима се прича оно што се мисли, у којима се мисли оно што се говори, а онда се исто ради и покретом. Та дуплирања су ужасавајућа.

 Да ли то значи да визуализујете сценску радњу док пишете драму?

– Не визуализујем покрет, мизансцен, нити сценографију. Покушавам дидаскалијама, које јако ретко и штуро пишем, само да убацим како би нешто требало да се осети, шта би требало да буде. Нисам талентован да урадим и покрет, музику, то су аутентичне ствари. Али, цела представа треба да изнесе једну емоцију, а не да нам да неку поуку. Зато сам рекао на почетку да је свако учитавање добродошло. Уколико се користи цео ауторски тим, и уколико није реч о конвенционалној ствари, где се само говори, а ми као публика само слушамо, са представе можемо изаћи са много више утисака.

 Када сте споменули 21. век, а гледајући и на овај конкурс Стеријиног позорја, лауреате попут Иве Брдар и вас, па и шире, делује да се већ неко време помаља, афирмише један нови драмски глас, нови сензибилитети и генерације?

– Јавља се нешто другачије и логично је што се то догађа. Интернет се ефективно користи 20 година, то је променило живот, променило се друштво, перцепција света. Сви могу да баратају информацијама, да скролују слике и не обраћају пажњу ни на шта дуже од једне секунде. Променила се комуникација, пажња гледалаца, ту су мимови... Све је то променило језик, начин на који се размишља. Ролан Барт је писао шездесетих, седамдесетих, да је сентименталност постала oпсцена колико је некада била сексуалност, а то је данас ужасно изражено. Много је лакше је..ти се свуда, много је лакше причати о томе, много је лакше мрзети све, а много теже конструисати сентименталност и нешто радити са њом. А на крају дана, кад останемо сами са собом, увек нам остане сентименталност, колико год покушавали да је склонимо. Мени је циљ да изједначим сентименталност и сексуалност, а не да пате једно због другог.

Период преиспитивања

 Наслов „Не пре 4:30 нити после 5:00” звучи попут загонетке за откључавање драме?

– То сам напоменуо у више интервјуа... То је једини период у којем град спава, ако није викенд са неким афтерима. Град без труба, светала, једини је период кад имаш апсолутно време за себе, без спољашњих утицаја и тај период је период преиспитивања. Ако си довољно дуго будан, неминовно ћеш схватити шта си урадио и шта ћеш урадити шта ће се догодити. Тих пола сата је пола сата преиспитивања дневно. Некоме је то у шест поподне, некоме у три или једанаест ујутро.

        Игор Бурић

EUR/RSD 117.4849
Најновије вести