Рођена Новосађанка завршила је основне и магистарске студије на ФМУ у Београду и то два одсека: соло-певање у класи проф. Радмиле Бакочевић и дириговање у класи проф. Станка Шепића. Две сезоне била је диригент Оперског студија Борислав Поповић при Народном позоришту. Дириговала је представе “Риголето“ и оперу Станислава Биничког „На уранку“, а водила је и хор АКУД „Лола”, с којим је остварила више од 70 концерата по земљи и иностранству. Још као студент наступала је са оркестром Београдске филхармоније и Симфонијским оркестром РТС-а, затим са оркестром Опере Народног позоришта и Уметничким ансамблом Војске Србије „Станислав Бинички”. Као сопран остварила је велики број улога: Аида, Одабела, Абигаила, Леонора, Дездемона,Турандот, Тоска, Норма, Дона Ана, Музета, Розалинда… и то у највећим оперским кућама, од Сиднеја и Пекинга, до Каира и Нице, а за неколико дана ће на Канарским острвима бити део премијерног извоЂења нове поставке „Набука”.
– Ово ће бити моја петнаеста продукција чувене Вердијеве опере, али без обзира на велики број отпеваних представа, и даље се радујем и са узбуђењем ишчекујем ново рухо моје Абигаиле, нове колеге, новог редитеља и диригента. Абигаилу певам преко 20 година и увек јој се враћам, као доброј књизи – каже Драгана Радаковић у интервјуу за „Дневникову недељну културу”.
И у овом неизвесном, чак туробном времену, оперска уметност не само да живи него опет дише пуним плућима? Или се то само чини нама који је посматрамо са стране и у њој уживамо?
– Оперска уметност је живела, живи и живеће. Без ње се не може, као што се не може без културе и уметности. Она оплемењује, она је духовна храна, она шири видике, буди емоције и провоцира машту. Народ без културе је хорда разбојника. Сви ми који имамо дар и таленат захвални смо и са великом одговорношћу певамо, свирамо и чинимо овај свет лепшим.
Упркос појединачним модернистичким редитељско/продукцијским излетима, који су добро прихваћени, наша публика као да ипак више преферира класичан приступ оперској литератури. Да ли је разлог томе чињеница да овдашње продукције ипак не могу да се мере са светским, или наши људи напросто не воле поставке где се, на пример, „Риголето” смести у Лас Вегас 1960-тих, а „Турандот” у окружење које више личи на лудницу него царски двор?
– Буџет за културу код нас је много скромнији него у Америци, Аустралији или Енглеској. Тако да је то већ условљавајући фактор да ли можете правити скупе и раскошне представе или не. Ипак, ми имамо одличне продукције и са мање новца. Е сад, модерно да или не? Модерно по сваку цену – апсолутно не. Опера треба да прати дух времена у ком живимо, али да остане верна либрету, верна композитору, да је логична и да је истинита. Гледала сам „Травијате” у мини сукњи, то није опстало. То буде интересанто краткорочно, али традиционалне представе су вечне.
Има ли простора за страх да ће, можда не у годинама али у деценијама које долазе, оперска уметност полако почети да (из)умире, јер је скупа, а нових дела, поготово врхунских, има мало, па куће морају да се ослањају на десетак непролазних Вердијевих, Пучинијевих или Бизеових наслова (чак је и Вагнера све мање на светским сценама)?
– Тачно је, опера је скупа, то није сиротињска забава. Зато велике куће прибегавају копродукцијама. Ја сам певала копродукцију „Кавалерије рустикане” у Сиднеју, затим је та опера ишла у Лондон и Париз. Такав начин пословања штеди новац. Али оно што је данас присутно јесте да људи немају времена ни снаге да после напорног радног дана седе на представи по 3 или 4 сата. А истовремено имате велике понуде различитих садржаја и забаве, који маме публику на све стране. Зато оперска извођења треба да буду врхунска, квалитетна – и не предуга.
Има ли разлике у приступу улогама, у односу на то колико су захтевне, или колико одговарају гласу певача? Да ли је увек исти метод рада на њима?
– Метод приступа је мање више сличан. Прво савладате ноте и текст, а онда упевавате улогу, разрађујете детаље, гланцате, дотерујете до коначног изгледа. Затим радите с диригентом и редитељем и коначно креирате свој лик.
У отвореним разговорима с Вашим колегама често сам чуо коментар да је за певача, уколико жели да траје, веома важно да бира улоге, односно да се држи репертоара који одговара његовом гласу у датом тренутку, па и по цену да можда пропусти неке наизглед добре ангажмане. Какав је Ваш став, шта бисте у том смислу саветовали младим колегама?
– Најважније је правилно водити своју каријеру. Лако је у младости засијати, али треба трајати и држати висок ниво извођења. Младост је свемоћна, пуна енергије, пуна лакоће, али дође други део живота у коме преовладавају знање, искуство и мудрост. Младима говорим да брижљиво одабиру улоге, да не срљају у тешки и драмски фах пре времена, јер ће то оставити последице. Ми смо једини инструмент без резервних делова. Певачу ако се нешто деси, он не може као виолина да замени жицу. Зато је важна одговорност према свом дару и таленту. Интересанто је да сам улогу Турандот одбијала четири пута, јер сам осећала да нисам била спремна у том тренутку. А после ме је та улога прославила. Оно што је ваше, то вам нико не може узети. Небо је велико да свака птица пева својим гласом и да нађе своје место.
Када говоримо о младим колегама, након одређене паузе поново будућим певачима на високим школама предају оперски уметници више него респектабилних светских каријера, попут Вас на ФМУ или Жељка Лучића на АУНС. Колико овим младим људима значи чињеница да можете да у онај чисто вокално-педагошки моменат уградите и искуствени – јер, уз све поштовање према, рецимо, СНП-у, ипак није исто певати у Новом Саду и у Метроплитену или Сиднејској опери?
– Свакако остварен уметник са великим интернационалним искуством, као педагог може бити плодоносан. Најбитније је да са великом љубављу преносите знање. Јер колико дајете толико се и враћа. А млади су врло инспиративни и занимљиви. Ризница младости, талента, енергије... пуни моје биће.
Неопходно је владање језицима
л Припремајућу се за овај интервју нашао сам Ваш разговор за кућу СБС поводом улоге Турандот у Сиднејској опери. И није ми био од помоћи - јер сте одговарали на перфектном италијанском. Колико оперском уметнику олакшава перформанс добро познавање језика на ком пева?
– Владање језицима је неопходно за овај позив. Наочито италијански, јер је већина опера на италијанском језику.
Будући да сте и веома успешна диригенткиња, да ли се лагодније осећате на сцени или испред ње? И да ли Вам је, као врхунском оперском уметнику, лакше да док диригујете комуницирате с певачима – јер знате све и добре и лоше стране сцене – или то, напротив, може да буде и отежавајућа околност?
– Иза мене је преко 30 година каријере, преко 1.200 отпеваних представа по свету. Тако да ми сада баш прија диригентска палица и дириговање. То је још једна моја велика љубав, која ће сада све више долазити до изражаја. Оба позива су захтевна, и певање и дириговање, али користе један другом и надопуњују се. Док певам, имам одговорност за свој глас, а кад диригујем одговорна сам за цео ансамбл који је испред мене, а то некад буде и до 200 људи.
Хоће ли Вас убудуће више бити на домаћим оперским сценама, а пре свега на новосадској?
– Повремено гостујем у Новом Саду, мом родном граду. И верујем да ћу ускоро певати неку оперску представу или можда дириговати ...
Мирослав Стајић
