Меки сугласници и музичка одредница у називу нове збирке поезије Сунчице Радуловић Торбице сугеришу отварање нежног поетског света, у ком се зрењу песничких идеја приступа стрпљиво и лагано, као на некаквој свечаности. Тихо достојанство и свечан призвук ове поезије не затомљују, међутим, суштину: у њој је могуће наћи живот, као силну, пулсирајућу снагу. О томе сведоче већ први стихови збирке, који потиру насловну одредницу песме „Фрушкогорска пасторалаˮ, налик на игриву инверзију жанра и живота, песничке историје и стварности: „Није то била пасторала, / него један тренутак / урамљен у зенитуˮ. Сведеност хаикуа, умеће „урамљивањаˮ у складу са сликарским мотивима у збирци, и конзервирање тренутка попут мириса у бочици, јесу главне упоришне тачке нове књиге новосадске песникиње. Слика на корици из дела триптиха Шумановићевих „Берачицаˮ на добар начин спаја ове тачке у витализму, лепоти и снази три жене које не гледају једна у другу, а све су предане истом послу. Тако и ауторка своје лирске јунакиње поставља у различите временске и значењске равни, али са истим задатком: да освесте и себи и читаоцу дигнитет сопственог бића.
Збирка је подељена у три циклуса: „Свитак небаˮ, „Изројавањеˮ и „Божанство из излогаˮ, при чему је први најкраћи, са песмама доминантно љубавне тематике. Прва песма представља излазак „из градске вревеˮ на руб шуме, у идиличној атмосфери јединства с природом, али већ у наредној песми, „Моје дрвоˮ, схватамо да чежња за сједињењем неће имати стандардни облик општег места. Природа је сведок самовања и саучесник у љубави, али ипак само оквир, попут кулиса за унутрашњу драму, те о свом дрвету лирска јунакиња казује без претварања: „Обично ни не стигнем / да га боље осмотрим, / јер сам под њим / с Тобомˮ. Присутност у тренутку, а не обитавање у пејзажу, јесте мисао водиља која ауторку усмерава да свој однос према природи, али и према вољеном човеку, искаже неусиљено и аутентично. У том светлу могуће је посматрати и њен однос према граду, који се описује децибелима, растом дивљег меса и „црвом грехаˮ, што није необично, колико је илустративно за њену поетику: суптилно и ненаметљиво успева изразити снагу нечега тако продорног.
Песникиња иновира свој израз тако што, у страху од „натруна сувишних речиˮ, континуирано преиспитује своје асоцијативне путеве, па њене асоцијације на културу, а нарочито на сликарство, бивају напослетку ослобођене културног предзнака, како би се вратиле суштини. Мунков врисак тако је само повод за самопрепознавање, док у песми знаковитог наслова, „Све се већ десилоˮ, читамо: „И марама и боре и рука и хлеб, / личе на слику фламанских мајстора, / а није, блиска ми јеˮ. То дирљиво: „а није, блиска ми јеˮ описује песникињин однос према женама, које у Јесењем адађу, што је посебно важно, имају своја имена. То су мати Харитина, мајка Данка, Јерина, Исидора, Фрида и друге, које трају у сећању непоколебљиве, чак и када их наткрили сенка немоћи, „попут лептираˮ. Први циклус сав је у знаку лептира, што одговара лакоћи стихова, док је други у знаку пчеле, са редом и мером, што је нарочито осетно у антологијској песми „Земља Господњаˮ. У овој песми, ипак, сем мати Харитине, четири крхке монахиње са небом на плећима нису именоване, зато што у вредносном поретку Храма заједништво односи превагу над било чим што је лично и индивидуално.
Циклус „Изројавањеˮ са фокусом на ближње, веру, и породичну и националну традицију, најуспелији је у песничкој књизи Сунчице Радуловић Торбице, јер се у ликовима предака и потомака пасионирано трага за оним што „живо и снажно пулсира у бићуˮ. Тако и стара мајчина кутија бива пуна живота и мириса целе једне епохе, обележене усправним, мирним и достојанственим истрајавањем. Одгонетајући тајну „оне старе жилеˮ, песникиња налази и жилу куцавицу своје поезије, која у Јесењем адађу куца спокојно, али одлучно, у залог дугог и плодног песничког трајања.
Сања Перић
