На фестивалу камерне музике као што је „Блиско” уметници који нису често наступали заједно, а можда се чак раније нису ни срели, изводе веома захтевне композиције. Како се превазилази тај, претпостављам не мали изазов, усклађивања различитих извођачких техника, погледа на тумачење одабраних композиција..?
– То је саставни део камерног фестивала, то усклађивање идеја, различитих погледа на музику, на само дело... То јесте изазов, али је пре свега узбудљиво и носи велику сатисфакцију. Сви ми познајемо „сцрипт”, свако долази са својим виђењем, рецимо, Клавирског квартета Јоханеса Брамса. И сви ћемо га на крају заједно извести, али у коначници на можда мало другачији начин. Управо та креативност у самој сарадњи са другим музичарима, то укрштање различитих погледа, оно је што изнад свега даје и свежину извођењу самог дела. Уз, наравно, чињеницу да су то све велика дела великих композитора, она ипак живе кроз уметнике који их свирају. И људи та дела наново и наново слушају не само због партитуре него управо да би чули уметнике како их у датом тренутку изводе за публику. И то је оно што је лепо, непоновљиво... С друге стране, на фестивалима као што је „Блиско” најчешће се ипак окупљају људи сличног схватања, неког енергетског нивоа, некада једноставно пријатељи, који добро познају једни друге и онда је цео тај процес не само неупоредиво лакши него је уз то и забаван.
„Блиско” управо упућује на пријатељство, сарадњу... Колико је Вама као уметнику, важно да крај себе - без обзира да ли је реч о колегама с којима ћете изводити камерна дела, диригенту, концертмајстору... имате људе којима верујете, с којима сте на истој таласној дужини? Шта то доноси у уметничком смислу, а какав је резултат - ако га има - у случају постојања анимозитета?
– Да, веома је битно да имате поверење у музичаре који свирају с вама. То поверење се некада гради на лицу места. Каткад након само једне пробе или наступа можете да донесете закључак о томе да ли је неко поуздан, какав је на сцени... Јер, чињеница је да се људи често понашају битно другачије ван сцене, чак на проби, него на самом концерту, и то никада не знате - док не пробате. Али и то уноси одређену дозу узбудљивости. Наиме, некада ћете свирати, и то уопште није редак случај, с неким кога уопште не познајете или с неким с ким се као особом можда баш и не слажете, али вас, с друге стране, везује нешто веома јако, нешто што вам је заједничко, а то је сама музика. На крају крајева, имамо исти циљ, делимо исте разлоге због којих смо ту, и на тим се темељима онда превазилазе некакве могуће личне разлике.
Често се каже да на врхунско извођење публика може да реагује или бурним аплаузом који заглуши последње тонове, или потпуном тишином. Које је Ваше мерило? Или је данас, после толико година на сцени, у првом плану унутрашње задовољство?
– Мислим да је у основи најприближније - све то заједно. Јер, сам субјективни осећај није заиста увек меродаван. Оно што сами тражимо од неког наступа, што тражимо од самих себе, што тражимо од те музике, што тражимо кроз ту музику... нереално је очекивати да и било ко други тражи то исто на исти начин. Просто, то је немогуће. У том смислу, тај наш субјективни осећај како смо нешто одсвирали, колико је то било добро или не, да ли је наступ био успешан или не, није увек оно најреалније мерило. Као што је и перцепција публике само једно мишљење. Јер и то мишљење зависи доста од тога шта у ствари као публика тражимо од посматраног наступа, зашто неко иде на концерт, шта од тог концерта очекује, да ли жели медитацију, мир, бежање од стварности, фантазију, да ли жели да се усредсреди на сваку ноту, да ли оно што чује пореди са снимцима које има код куће... Уз то, свако у публици гледа и слуша наступ учитавајући у њега неко своје знање, претходно искуство... Неко је музички веома образован, а неко опет долази први пут на концерт или први пут чује дела која су на програму. И из тог угла посматрано упитно је колико се може тврдити да је неки концерт био феноменалан зато што је публика реаговала феноменално. Дакле, на исти начин као што је упитно да ми је наступ био фантастичан само зато што сам га ја тако доживео упркос чињеници што га публика можда није на исти начин доживела. Отуда мислим да је истина негде између, нека комбинација та два утиска. Међутим, чак када се ти утисци дијаметрално разликују, они су валидни. И то су чак, рекао бих, управо и разлози због којих смо уметници, јер постојимо у том живом организму шаролике перцепције.
Својевремено је легендарни професор Душан Трбојевић знао да натовари пијанино и свира по селима, где многи мештани никада уживо нису чули клавир, Шопена и Василија Мокрањца. Иако сте свирали у најпрестижнијим концертним дворанама диљем света, недавно сте без устезања наступили у Степановићеву. Ипак, нема баш пуно уметника спремних да изађу из зоне комфора и наступе ван уобичајених концертних средина. Зашто?
– Свако има своје разлоге да ли ће негде да свира или неће. Уосталом, свако води своју каријеру онако како мисли да треба, односно онако како мисли да је најбоље. Мој став је да је наша мисија, заиста, да то узвишено чиме се бавимо допре до што већег броја људи. Самим тим - зашто се устручавати да свирамо и за публику која можда није имала толико контакта с класичном музиком или можда уопште није била на концерту класичне музике. Става сам да класична музика јесте за свакога, али да неће баш свака класична музика свакоме пријати. Као што ја волим да једем, али ми се не допадају баш сва јела. Ма колико волим музику, ни мени се не допада баш свакаква музика. У том контексту мислим да је веома битно да се људи изложе лепом, па нека и четири петине каже: не допада ми се - а уверен сам да се то неће десити, јер се ипак представља нешто свевремено - опет ће остати та једна петина која ће бити одушевљена, иако се можда први пут уживо среће с тим што ми радимо и први пут чује нека дела. Па зар то не вреди измештања из те неке зоне комфора, да ли је то место или програм, свеједно. Другим речима, своју мисију посматрам много шире од наступа у репрезентативној концертној дворани. Она је за мене више културно-дипломатска мисија у којој просто ширимо и делимо нешто лепо - ту страст према музици, и то што већем броју људи. А да ли је то сала од 200 места или 2.500, концепт је на неки начин исти. Уосталом, знам мноштво великих уметника који заиста немају проблем с тим да изваде инструмент или седну за иснтрумент и да просто - свирају за људе. Да свирају не само да би задовољили форму, свој статус, его… већ зато што воле да свирају и зато што људи у том њиховом музицирању уживају. Ако је ваша каријера вредна, сигурно је на тај начин нећете унизити, напротив, можете само још више да се приближите људима.
Композитор Лучијано Берио рекао је да треба бити отворен према свим музичким жанровима, и Ви то годинама потврђујете сарађујући са рокерима, yезерима, о мајсторима танга да и не говорим. Ипак, постоји ли неки сегмент музичке праксе коју још нисте искусили, а желели бисте?
– Искрено, није, бар за сада, остало ништа што ме заиста интересовало, што ме вукло, а да то нисам на овај или онај начин пробао, да нисам остварио неку сарадњу или урадио неки искорак у том правцу. Заиста сам до сада задовољио све своје пориве и музичке знатижеље. Е сад, пошто се мишљења и тенденције мењају, очекујем са великом сигурношћу да ће се и мој неки следећи интерес ођедном појавити, па ћу пожелети да се окушам и у том неком новом свету. Јер сваки тај искорак, свака сарадња са другима, апсолутно обогаћује. И доприноси, уосталом, изворном изразу, конкретно у мом случају, изразу у класичној музици. Наиме, сва та искуства су пре свега животна искуства, нису само музичка. На пример: ако одсвирате краћи став Баха за соло виолину, при чему сте били окружени искључиво класичним музичарима, класичним инструкцијама и саветима, то ће звучати на један начин. Али ако сте у једном тренутку одлучили да сарађујете мало с yезерима, да уђете у тај свет yеза и импровизације, па се онда вратите на тог истог Баха, па зар он неће звучати другачије? Не кажем да ће а приори звучати боље, али ћете тај комад ипак гледати другачијим очима, другом оптиком. А онда мало засвирате танго или рок, дакле сусретнете се с том врстом енергије... И када се поново вратите Баху, у вашем бићу и вашим порама биће искуствено много тога што није постојало пре. Све то даје једну дубину, баш као и када прочитате књигу о Баху, открићете нове валере и опет ћете датом делу приступити на другачији начин. Све је то заједно веома битно, мени барем јесте. А знам да је и многим колегама, који воле музичке изазове, па када се након њих враћају свом стандардном репертоару, враћају му се као другачије особе. Уосталом, и публика вас тада и слуша и доживљава на другачији начин, иако можда не зна увек зашто је то тако, али осећа разлику у интерпретацији. И хвала богу да је тако, јер то искуство је оно што улива дух сваком извођењу, не само техничка припрема.
Композитор Рудолф Хакен је за Вас написао Концерт за виолину, гудаче и удараљке. И када је у једном разговору описивао мотиве, уз пријатељство које вас веже, као важно је истакао - Вашу духовитост! Ако томе додамо падобранство, јогу, танго... колико је за испуњеност уметника важно и да живи - ван уметности?
– Ми и стварамо уметност у контексту живота. И заиста мислим да једно без другог не може, бар не може на успешан начин. Погледајте кроз историју неке заиста велике уметнике, који су били и велике особе, свестране, забавне... Када је пред вама интервју једног Владимира Хоровица, схватите да човек толико зна - о музици, и о животу, људима, уз изузетан смисао за хумор - да га је фасцинантно слушати. А то исијава и из сваке ноте коју одсвира. Или Артур Рубинштајн, који је до својих четрдесетих више уживао у животу него што је седео за клавиром и вежбао. А онда је спојио изузетну пијанистичку подлогу са искуством живљења пуним плућима. И био је обожаван и на сцени и ван сцене. Једноставно, без тог живота ван уметности нисмо комплетне особе. А рекао бих да је то битно и за друге професије, не само за уметност. Када живимо у професионалној чаури, онда у томе што радимо, ако немамо свест и искуство о другим сферама постојања, ма колико да смо посвећени, мислим да не можемо досегнути свој максимум.
Мирослав Стајић
