Умрла је у 94. години у својој кући у Раматијелу, у јужној Француској, у близини Сен Тропеа.
Како наводи АП, са изражајним очима наслеђеним од својих грчких предака, дубоким, храпавим гласом, захваљујући дугогодишњем пушењу, обучена у црно, учинила је током своје каријере дуге седам деценија бесмртним неке од најпознатијих француских песама, као што су класици "Под париским небом" и "Мрзим недеље".
Жилијет Греко рођена је 7. фебруара 1927. у Монпељеу, а после усамљеног детињства, са одсутним оцем и без љубави мајке, како је сама рекла у једном документарном филму, предала се боемском начину живота интелектуалаца у послератној Француској.
Почела је као глумица у Паризу 1946. године, где је на уметничкој Левој обали упознала, између осталих, и филозофа Жан-Пол Сартра, који је за њу изрекао чувену реченицу да "у свом гласу имала милионе песама".
Упознала је многе писце и уметнике тог доба, као што су Албер Ками, Жак Превер, Жан Кокто и Борис Вијан, када је и добила надимак "муза егзистенцијализма".
Средином 1940-их година, романописац Ремон Кено и филозоф Жан-Пол Сартр написали су песме "Си ту т''имагинес..." и "Ла Руе дес Бланцс-Мантеауx", које су Жилијет Греко донеле први успех у блиставој каријери.
Прекретница у њеној каријеру била је сусрет са Сержом Гензбуром касних 1950-из година, тада младог музичара који је ревиктаизовао француску популарну музику. Од 1959, следећих пет година писао је песме за њу, које су биле опште прихваћене и цењене.
Певала је и песме Жака Превера, Бертолда Брехта, Бориса Вијана, Франсоаз Саган...
Била је политички ангажована, посебно у време побуне и демонстрација 1968.
После дуге везе са америчким џез-трубачем Мајлсом Дејвисом, Жилијет Греко је имала неколико бракова, са глумцем Филипом Лемеро, с којим им ћерку, затим са такође глумцем Мишелом Пиколијем и на крају са Жераром Жуанеом, од 1988. до његове смрти 2018.
Међу њеним најпознатијим шансонама су и "Парлез-мои д''амоур", "Парис Цанаилле", "Ачордеон" и "Је суис цомме је суис".
Жилијет Греко је 2015. одржала опроштајну турнеју коју је назвала "Мерци" (Хвала) и која је трајала годину дана.
Глумила је у филмовима "Орфеј" (1950) Жана Коктоа и "Добар дан, туго" (1958) Ота Премингера.
