Легат садржи махом стручну литературу, књиге из историје уметности, пуно монографија, међу којима је значајан број немачких издања посвећених бароку, што је била специјалност Дејана Медаковића, белетристику, збирке песама...
По речима Павла Медаковића, сина познатог академика, пуно је разлога утицало на одлуку да очеву библиотеку поклони Сремским Карловцима. У првом реду на то га је подстакла чињеница да је Дејан Медаковић први почасни грађанин Сремских Карловаца откако је то место постало општина. Други разлог су гимназијски дани које је Дејан Медаковић провео ту.
– Школовање у Карловачкој гимназији је било изузетно драгоцен период у животу мога оца – каже Павле Мадаковић за „Дневник“. – Гимназијски дани су оставили дубоки траг на његову личност, образовање, усмерење на друштвене науке и исторују. То је стварно била елитна гимназија са врхунским професорима. Пре ње он је ишао у класичну гимназију и малу матуру је положио на Бадији, на Корчули код фрањеваца, невероватно строгој, у којој је професорски кадар такође био фантастичан. Тај спој Бадије и Карловаца веома су утицали на његов даљи развој као научника који се ускостручно определио за барок код Срба, иако су и општа наша историја и култура и средњи век били предмет његовог интересовања. Још један разлог утицао на овакву моју одлуку. Он је искрено волео Карловце и сматрао сам због свега тога да је сасвим оправдано да књиге поклоним њима.
Међу поклоњеним књигама пуно је оних са посветама аутора, што тај легат чини посебним. Будући читаоци имаће част да на страницама многих од дела прочитају посвете бројних пријатеља Дејана Медаковића, који су се бавили књижевношћу попут Добрице Ћосића, Антонија Исаковића, Радована Самарxића, Данка Николића, Матије Бећковића.
– Десетак наших најзначајнијих књижевника су били његови пријатељи и сваку књигу која би изашла из штампе они су посвећивали мом оцу – истиче Павле Медаковић. – Међу њима издваја се посвета Исидоре Секулић на књизи „Хроника паланачког гробља“. Исидора је за време окупације један дан у седмици посвећивала разговору са младим људима. Мислим да је то било четвртком. Мој отац, Жика Стојковић, Борислав Михајловић Михиз одлазили су на те сусрете са Исидором на којима је било речи о књижевности, политици... Након што јој је на једном од сусрета показао приповетку коју је написао, она му је рекла да је рођени књижевник.
Колико је познавао и заволео Карловце за четири године школовања и становања на првом спрату зграде у којој се сада налази књижара „Каирос“, Дејан Медаковић је исказао кроз своја књижевна дела у којима је овековечио пуно старих тамошњих породица, разредног старешину, катихету Григорија Микића, фамилију Ћирић...По наговору сина, своја сећања на ђачке дане и несташлуке и тадашње прилике преточио јеу „Карловачке приче“, једно од многобројних дела.
Осим у ђачко доба Дејан Медаковић је у Карловцима био чест и радо виђен гост деведесетих година. Љубав према месту свог школовања, показао је тада делујући активно у Одбору за обнову и развој Сремских Карловаца.
–За мене је била привилегија упознати, радити и дружити се са човеком као што је Дејан Медаковић са којим сам касније постао и пријатељ – прича некадашњи први човек Сремских Карловаца Миладин Калинић. Све је почело усвајањем Закона о Карловцима 1991. године. Две године касније је формиран Одбор за обнову у ком је поред неколико познатих научника члан био и академик Медаковић. Он не само што је био карловачки ђак и написао бројна дела, него је имао изузетан однос према Карловцима и жељу да се они развијају и покажу своју богату баштину. Практично с функцијом у одбору, а после и као генерални секретар и председник Српске академије наука и уметности исказао је сва своја хтења и жељу да развој Карловаца преточи у дело.
Издавачка кућа „Прометеј“ из Новог Сада припрема за стогодишњицу рођења Дејана Медаковића догодине да штампа његова сабрана дела. Недавно промовисани „Српски сликари XVIII-XX века, ликови и дела“ у луксузном издању, једно је од њих.
Зорица Милосављевић
