Пројекат представља теоријско и уметничко истраживање које као резултат има изложбу фотографија и уметничку инсталацију радова на тему породице као језгра друштва, унутар којег се непрестано одвијају бројни и различити међуљудски односи, успостављају, али и урушавају везе, гради и преноси лична и колективна историја.
„ Да ли постојимо? Како знамо да постојимо? Да ли знамо за наше постојање само зато што можемо себе да видимо, додирнемо, чујемо? Да ли постојимо и без чула? Кад је светлост угашена да ли и тад постојиш? Шта је светлост? Да ли светлост постоји? Да ли се помера или стоји? А сенка? Да ли светлост постоји и ноћу? Постојимо ли у мраку?”, само су нека од питања која отвара Јелене Ковачевић Воргучин.
Суочавање са смртношћу, неухватљивости тренутка и пролазношћу материје одређује начин интердисциплинарног приступа истраживању протока времена и стварања материјалног трага породичног живота и сећања. Рад се бави питањем сећања и пролазности, те пропитује колико су наша сећања, лична, породична и колективна, кроз проток времена статична, непромењива, поуздана и крхка.
При томе је фотографија, као примарни аспект уметничког израза, полазиште за истраживање. И креће се од употребе старог фотографског колодијумског поступка, преко дигиталних фотографских записа, до алтернативног процеса коришћења органских материјала приликом стварања фотографских слика.
Јелене Ковачевић Воргучин дипломирала је 1998. на Академији уметности у Новом Саду, смер сликарство са технологијом, а магистрирала 2003. на Факултету примењених уметности у Београду, на смеру за фотографију. На АУНС запослена је од 2000. године, да би 2015. стекла звање ванредног професора. Приоредила је неколико самосталних изложби, а учесник је и организатор бројних ликовних/фотографских радионица и вернисажа. Њену изложбу „Поетика времена: (ауто)биографија породице” ће у 19 часова отворити ментор рада др ум. Андреа Палашти, ванредни професор Академије уметности у Нови Саду, а са пројектом ће посетиоци моћи да се упознају до 20. марта.
М. С.
