Од тог дана дебели брадоња, имена Хогар Страшни, ушао је у безбројне домове и срца читалаца новина, касније и стрип магазина, па и књига.
На овим просторима наступао је” у “Политикином забавнику”, “Стрипотеци”, “Политици”… пре тога и широм света, измамљујући салве смеха. Карикатуриста и стрип аутор Дик Браун (1917-1989) доказао је Хогаром да стрип, дистрибуиран од светске корпорације, што Кинг Фичерс Синдикејт свакако јесте, може бити и духовит и вредан; фантастична цифра од 200 листова који су купили Хогара пре него што су га видели и чињеница да је стрип имао највећу годишњу стопу раста у следећим деценијама, потврда је квалитета понуђене робе. Хогар је био и породични посао: оцу је помагала читава фамилија, а стрип је непосредно пред очеву смрт преузео син Крис и наставио да га ради за публику у педесетак држава све до – како то уме да удеси само “случај комедијант” - 5. фебруара ове године када је преминуо у 70. години! Хогар је новински “гег-на-дан” стрип, дакле сваки је дневни каиш (од 3-4 сличице) целина за себе; појављује се и у недељној верзији (од једне пуне табле-странице) и, не пречесто, као стрип албумске дужине (48 страница).
Реч је хумористичко-породичном стрипу (што значи изостајање бруталности и екстремности) коме су циљна група средовечни мушкарци и жене - најчешћи купци дневних новина - а потом и млађи део породица; по овим карактеристикама Хогар стоји раме уз раме са многим популарним новинским стриповима, од „Породице Таране”, „Бима и Бума” до „Чарлија Брауна и Снупија”, “Гарфилда” и „Калвина и Хобса”.
Серијал је смештен у мање-више препознатљиви Средњи век а кључна фигура је Хогар, отац породице (мада је жена му Хелга газда у кући); он се поштено труди да буде успешан освајач, добар муж и отац код куће мада често горко закључује да прави Викинг не треба да се жени. Другом приликом се пожалио на Одина јер му је тражио само две ствари – хладно пиво и врелу жену – а бог му је то помешао. Хогаров труд није баш успешан па се кући враћа пун масница, са пар стрела у стражњици, секиром забијеном у шлем и мршавим уловом. Како ће бити дочекан зависи од непредвидивих околности: да ли је, у међувремену, нека банда варвара навратила и опљачкала их или је читаво имање поплављено или Хогар није донео оно што је обећао (“највећи број 19” хаљине на који буде наишао) или је донео чесму из које је у Паризу текла вода (а сада неће!) или пауна на шта ће се Хелга обрецнути да ли он зна колико ће јој требати да очерупа птичурину” Понекад се Хогару не устаје из кревета а Хелга је згрожена идејом да преспава викенд мада она жели да драгог мужа преобрати у бољег мушкарца (чистијег, пажљивијег, нежнијег).
Дешава му се да је сувише болестан да би пљачкао али када он, оран, крене у јуриш Хелга му утрапи канту са ђубретом коју успут треба испразнити. Хогар уме да легне рано, са све бојном опремом, јер ујутро има “пословни састанак”. С друге стране, Хелгу брине то што је Хогар отишао да пронађе нови свет јер то значи да је и то - изгубио! Кад се опушта, Хогар заглави са друштвом у кафани и за то тешко испашта (чак и ако се прикраде жени, која га чека са оклагијом, покрије јој очи и каже: “Погоди ко је?”). Кад покушава да оправда кашњење ризикује да му отпадну рогови са шлема, али понекад рогови отпадају и кравама у штали! Хогар одбија оптужбе по питању свог огромног стомака јер је то његов најбољи пријатељ (придржава му каиш, отвара врата, јавља када је гладан). Да су се времена променила говори и то да је престао да отима девице и почео да краде куваре.
Хогар, на први поглед страшни викинг, негује тај имиџ барем према непријатељима; код ближњих таква рола “не пали’” чак ни када је у питању избегавање редовног годишњег купања па, када му се то ипак деси, с њим мора бити и амајлија против зла - гумена паткица. Хогар припада средњој друштвеној класи јер је мали привредник-предузетник, има брод и посаду с којима обавља свој мали бизнис - плови до других земаља и пљачка их. Мужевљева непродуктивност, пак, омета остварење планова о бољем животу кршне Хелге. И она се убија од посла али муж то не види па, кад је затекне мртву уморну испружена на фотељи, лаконски констатује: “Одмараш се данас, драга? Паметно, баш паметно...”
Хелга не воли што је Хогар детињаст, шљапка по барицама или је прескаче док риба под. Ипак, уме и да узврати: натерала је Хогара да главом пробије плафон обзнанивши да је - трудна. Њена најтежа мора ипак се остварила: Хогар једе брже него што она кува! Нажалост, муж је заборавио и на романтику: док су загрљени у ноћи он тврди да Месец личи на сир. Иначе, Хогар има трајну чворугу на глави јер је заборавио годишњицу брака. Кад он, на игранци, плеше са другим дамама, жена му без гриже савести подмеће ногу. Хелга бди над њиховим децом, Хамлетом, који је вечито очево разочарење јер је нежан и писмен а не суров и опак, купа се сваког дана, не мари за битке и не жели да настави породичну ратничку традицију, и дражесном Хони која би да буде и ратница и заводница.
Ипак, Хогар се труди да васпита сина, даје му стручне савете (“Незнање је мајка авантуре!”) али нема одговоре на синовљева питања. Мада мрзи читање не може да одоли и покушава да види да ли га помињу у књизи о највећим освајачима али - у књизи нема слика! Међу будућим освајачима и гусарима, Хамлет стиче страхопоштовање када изјави да ће постати - стоматолог! За Хони отац нема превише савета осим да не плаче јер ће јој зарђати хаљина; мајка је та која ћерку упућује у тајне женске мудрости али Хони није најбоља ученица па јој, после пропалих заноса, остаје смотани трубадур Леут, док Хамлета прати Хернија, нежна девојчица проблематичног понашања.
У кући Хогарових има и љубимаца; Хогаров је пас Снерт, са све малим шлемом, који као и газда трпи грдње супруге када се касно врати кући а Хелгин љубимац је патка Квак. Међу (људским) љубимцима издваја се Срећни Еди, невероватни Викинг са две леве руке и левком на глави, који је мета свих несрећа. Најкориснији је кад га с брода бацају у воду да провери дубину. Међу редовне посетиоце стрипа спадају доктор Зук, чудо од медицинара, препредени адвокат Којера и намрштена Хогарова ташта; ту су и Прљави Дирк, поред кога је Хогар оличење уредности, и Опаки Макс који тражи да му се цвеће склони с пута. Остатак света насељавају свакакви Викинзи (чак и они што келнерице боду роговима!), увек спремни на весеље и тучу али и на бежанију од непријатеља, незгодни витезови у оклопу, крвави Бугари, хорде пргавих Хуна и Турака; ту-и-тамо има разноразних чудовишта и змајева, бајних сирена, зачараних шума и мачева у камену (Хогаров коментар “Бре, неко мора да је био стварно љут на тај камен”). Најгори од свих су порезници који пљачкају ефикасније од Хогара и поприлично мрачни типови који су Хелгина фамилија.
И тако, живот тече на равној Земљи са стрмим ивицама, са добрим и лошим данима (међу које спада и онај када се, на палуби Хогаровог брода, пијани пацови - коцкају!), после којих уморни освајач једино жели да га неко разуме, загрли и дода му врч убитачног грога од кога човек лебди у круг. Шта поштени Викинг после свега да каже осим: “Ништа није као некад!.. Енглези граде веће замкове... Па сад морамо да правимо веће бродове... А где да нађеш посаду? Људима више није до посла... Онда све те приче о моралу... Шта год то било! Кажем ти, свет се мења! Ово може бити крај цивилизације какву познајемо...” Упркос свему, Хогар тврдоглаво гура даље, путује, бори се (мада у дубини срца крије тугу што су све праве земље већ опљачкане али не од његове руке), млатара окрњеним мачем, трпи неразумевање најближих, улаже протесте и апеле, теши се добром храном и пићем у бучним кафанама, изнова и изнова показује добру вољу и, на крају дана, нада се да ће сутра бити боље. Речју, један обичан тип жељан свог места под сунцем, са сновима и амбицијама којих се радо одриче за мало мира и тишине.
Илија Бакић
