Петровићев роман "Black light " објављен пре годину и по дана представља дистопијску верзију будуће Европе и данас је актуелнији него икада.
Цењени писац наглашава да мере изолације имају и други страну огледала за човечанство у целини.
С друге стране овакве глобалне мере ће само повећати страх обичног човека од поједностављених, сензационалистичких и хистеријом прокрвљених медијских слика која нам се намећу последњих двадесетак година. Управо те мере делују као опасан увод у политичком смислу још опаснијих времена. Уосталом, шта ако ова криза послужи да се на глобалном нивоу замаскира и алибира економска криза која је и пре појаве глобалног вируса почела да се назире, пита се Петровић.
За њега нема дилеме да су се здравствени системи најразвијенијих земаља Запада, поготово земаља чланица ЕУ показали неспремним иако већ десет година прете глобална распламсавања вируса.
Солидарност и једнакост држава чланица ЕУ на којима је, као на основној доктрини ова Унија и формирана заправо, гле чуда, не постоје. А то смо и претпостављали. Човек је човеку вук, политички блокови гео-стратешки ривали. Либерални капитализам не познаје никакав облик солидарности, тоалет папир у мојим рукама је у "мојим" а не у "твојим" и тако ће остати док год могу да анимално браним сваку ролну. Сада се види оно што знамо али се бојимо да о томе гласно причамо: друштво једнаких је друштво горњих 12% и нас осталих несрећника, поручује Петровић.
Он се осврнуо на парадокс доживљаја апсолутне бесмоћности човека у 21, веку без обзира на све израженију технолошку револуцију.
Лепо је што у карактеристичном емоционалном тону заточени Италијани певају своју химну са балкона али ођек те химне не може бити већи од неколико блокова зграда. Јер та химна у политичком и националном не представља више ништа. Није представљала ни пре појаве короне, наравно. Нема нације или химне у глобалистичком пројекту који живимо. Шта уколико сада учествујемо у трећем,четвртом чину представе, каже Петровић и наглашава да је тешко претпоставити шта ће бити свет након короне или током ње.
Шта ако се човек, и поред тренутно исказане личне солидарности након свега овога попне на нови ниво супер-егоизма? Становник Запада то одавно увежбава. Њему је објашњено да нема где да оде у просторном смислу, уосталом на његов простор се емигрира. У идеолошком смислу, објашњено му је да ван овакве демократије такође не сме да оде. Јер не постоји ништа друго, каже Петровић.
О смислу уметности након катастрофа и историјских пасажа које сада проживљавамо Петровић каже да уметност апсолутно увек има смисла и имаће га заувек.
Историјске околности у којима сада живимо се понављају. Додуше сада су увијене у софистицирани технолошки огртач. Задатак уметника је да упозорава макар се испоставило да његове мрачне слутње нису тачне, поручује писац.
