Ђерђ Конрад (1933 - 2019) је био један од вођа демократске опозиције у једнопартијској Мађарској и то у време, када се залагао за радикалне промене, себе је називао „нежни радикал“. Касније је био један од оснивача најјаче либералне странке Савеза слободних демократа. Од 1990. до 1993. године био је председник Међународног ПЕН клуба, а за своје књижевно стваралаштво, као и за свој интелектуални ангажман добитник је бројних светских награда: Хердерове (1983), Европске награде за есеј (1985), Мировне награде немачких издавача и књижара (1991), Гетеове спомен-медаље (2000), награде Франц Верфел за људска права (2007)... Конрад је добио и највиша државна одликовања Мађарске, Француске и Немачке, а 2003. године постао је почасни доктор Новосадског универзитета. Судбину му је обележило коауторство са Иваном Селењијем када су њих двојица написали обимну историјско-филозофску студију „Путеви интелигенције према класној власти“, а полиција је запленила рукопис. Кривични поступак против аутора је убрзо обустављен али је Конраду практично до краја 1988. године онемогућено да објављује у Мађарској.
Фотографија је завршила као необавезујућа визуелна успомена на зиду иза мојих леђа. Бацајући ових дана стару документацију, сачувану из доба рада-без-интернета, пронашао сам искрзану, пожутелу страницу ишчупану из “Дневника” од суботе, 21. априла 1990. године: мој интервју са Конрадом са чудноватим насловом – “Пут за рај и пакао”.
Митеранова „Европска конфедерација”
- Европа има више значења на различитим нивоима. Један од свих нивоа је и културни. Идеју Европе је тешко дефинисати и у том смислу постоје, и предстоје многа истраживања. Али, у крајњој линији, можемо рећи да је плуралистички, мултипликациони акценат генерално прихваћен. Људи су данас радозналији. Желе да путују у друге земље, преводе се књиге... И Митеран је говорио о европској конфередерацији, није баш јасно шта то значи у политичком и економском смислу, али Французи, у сваком случају, мисле да је први корак културна конфедерација Европе.
Било је то време интернационалне сарадње између демократске опозиције у источном делу средње Европе, време запамћено и по томе што је писац Вацлав Хавел изашао из затвора и постао не само политичар, него и председник Чехословачке... Али, колико се заправо разликовало од геостратешког тренутка сада и овде, тридесет година касније?
- Сада се, по мом мишљењу, нешто дешава на политичком плану – говорио ми је Конрад те 1990. - На пример, недавни састанак председника и првих министара Пољске, Чехословачке и Мађарске, и министара иностраних послова Италије, Југославије и Аустрије који су такође присуствовали. Сви су заинтересовани за пројекат „Алпе - Адрија”. А господин Хавел је у Братислави говорио о могућности савезништва северног дела средње Европе, Пољска, Литванија и Финска ту имају највише интереса, и ових из „Алпе – Адрија”, Чехословачку занимају оба ова пројекта. Лично мислим да није потребно да се прави подела између севера и југа, али, у крајњој линији, бар постоји нека зона која иде од севера до југа. Гледајући са становишта објективних разлога, све ово одржава идеју о постојању Средње Европе. Овај регион требало би да живи без присуства страних трупа и родио би се из тог старог блоковског система. Наравно, треба очекивати да ће и друге земље имати исту ситуацију попут оне коју има Југославија - значи, да ће бити у сфери која се налази између утицаја Совјетског Савеза и Запада.
Занимљиво, зар не? Било дакле извесних озбиљних промена које су обећавале бољу, „светлију” будућност али, сматрао је тада Конрад да је могуће да ћемо се сви окренути старим национализмима. У том случају бисмо пропустили још једну шансу.
- У том би случају овај регион био препун националних конфликата, био би то регион у коме би свако пазио на оно што ради онај други. У свим овим земљама постоје људи који не учествују у овим искључивим национализмима и који би могли да остваре сасвим практичан облик сарадње. Свакодневне потребе и задаци би вероватно већину земља „присилили” да постану чланице Економске заједнице и његовог тржишта. То се неће још догодити, али за неколико година... Ово би требало да буде припремно раздобље. За почетак, морамо омогућити себи да постанемо део светског тржишта и треба направити јединствене законе који би омогућавали јединство с тим светским тржиштем. Морали би се, дакле, засновати јединствени друштвени стандарди. Да би постале „европске”, све ове земље морају задобити нову свест, а оно што управо спречава овај процес је - незнање. Није то обично незнање, то је врста националног, егоистичког незнања. Мораће зато да се зацрта један историјски консензус базиран на историографским чињеницама.
Постоји ружна тенденција изолације у овом региону и она често изазива извесне хистеричне реакције. Уколико проширимо нашу свест, конфликти попут оних који се дешавају између Мађара и Румуна, Срба и Хрвата или Чеха и Словака на пример, много ће се лакше решавати.
Ђорђе Писарев
