Нажалост, ту долазимо до првог проблема овог, од милоште названог Снајдеровог реза. Док је коначна верзија “резервног” режисера Џоса Видона избацила многе важне делове везане за причу и ликове, стиче се утисак као да је Снајдер овде убацио буквално све што је снимио, сваки кадар који је имао на располагању, по “гре’ота да се баци” принципу. Ниједан компетентни монтажер не би дозволио овакву грдосију, ритам филма стога пати од непотребних кадрова и пренадуваних секвенци где се тачно види где би добро дошло да се нешто исече и одбаци.
Али да ли је и у овако надутом облику бољи од оригинала? Без сумње. Та верзија се са правом сматра за један од горих филмова о суперхеројима и прича сада има више смисла, сцене су кохезивније и боље структурирани, ликови - поготово Сајборг - добијају далеко више времена за развој својих прича и сам крај је много, много квалитетнији него што је то био у оригиналу.
Ипак, многе бољке оригинала (и DC-овог суперхеројског универзума уопште) су и овде присутне. Ликови имају нула хемије између себе и њихов однос више подсећа на музичку групу коју је склепао продуцент: пословне колеге које се не познају и међусобно не симпатишу, али су ту да одраде тезгу и узму паре. Управо је тај недостатак хуманизације ликова нешто са чим је овај филмски универзум имао највише проблема и главни разлог због чега Марвелови филмови боље пролазе код публике и критичара.
Глумачка постава се чини генерално незаинтересованом за дешавања у филму и, са изузетком болно нешармантног Езре Милера који ионако недуховите шале чини још незабавнијим, своје улоге тумаче солидно, али без превише аутентичности и страсти. Занимљиво је видети и прото-верзију Мере из Аквамен филма, коју Амбер Херд глуми са британским акцентом.
Да ли све ово значи да треба да гледате филм који траје четири сата? Могу да га препоручим само ако сте фанови суперхероја или ако вас баш јако занима да видите верзију која је "требало да буде" (иако филм у овом облику никада не би пустили у биоскоп). Филм је подељен на седам поглавља за које креатори тврде да их можете третирати као “епизоде” ТВ серије и да тако нема потребе да “избинџујете” цео одједном, али се то чини више као маркетиншки трик који треба да оправда толико трајање филма.
На крају, треба се осврнути на значај овог реиздања у контексту читаве филмске индустрије и како Снајдеров рез може имати трајне последице на то како филмове третирамо и конзумирамо. Не треба занемарити ни утицај фанова, који су својим дугогодишњим кампањама играли кључну улогу да се ова верзија уопште продуцира и изнова изда, као ни питање да ли ће ова верзија сада постати “званична” у очима Warner Bros-a (у шта сам лично прилично сигуран). Успех Снајдеровог Реза ће можда довести и до поновног успостављања Снајдера као главног режисера и “кормилара” задуженог за даљи развој тренутно прилично нефокусираног DC-овог суперхеројског универзуме.
Лако се могу повући паралеле између оваквог модела реиздавања филма и компјутерских игри. Као пример може послужити првобитни крај изузетно популарне role-playing игре Mass Effect 3. Критике дугогодишњих фанова на збрзан и незадовољавајући крај ове игре су биле толико негативне да је BioWare, студио задужен за развој ове игре, ускоро издао бесплатни „продужени рез“ који је значајно исправио то финале.
Није потребно пуно размишљања да се види како би се овакав приступ могао применити и на филмовима. Преко избацивања грешака попут видљиве Старбакс шоље у „Игри престола“, графичке дораде специјалних ефеката (као што је то урађено у мјузиклу „Мачке“), изузимања читавих сцена које могу да узнемире или изнервирају одређене делове публике, све до доснимавања филма или серије у складу са реакцијама фанова, премештање филмских премијера из биоскопских сала на стриминг сервисе усред ковид пандемије отворило је многе могућности.
Као и увек, време ће показати колико ће оне бити искоришћене и на који начин. Филмска индустрија је по својој природи изузетно статична и презире ризик, али исто тако зна како да намирише добит. Када се једном фиксира за нешто, то не пушта из својих чељусти док не исцрпи и последњу кап профита и забаве.
Владимир Сумина
