Долази олуја. Ветар ће бити преко 100 километара на сат. Изгледа да ће морати да евакуишу Ландивизе, а то значи да неће бити представа
На травњацима и пролазима уз језеро које заиста подсећа на море, чак и некарактеристично топлом температуром за швајцарске стандарде, већ гомиле уличних извођача са новоциркуским тачкама, родитељи и деца уживају, али оно право тек следи. Сви очекују Вен Хуи и њен Ливинг денс студио, кореографкињу и плесну трупу из Кине. Азијске земље су у последње време и у уметничком смислу у фокусу на Старом Континенту, прилично засићеном и у стагнацији услед своје западњачке самозадовољности.
Вен Хуи је прва Кинескиња која је икад наступила на Циришком театарском спектаклу (2004). Сада се вратила да прикаже свој сценски „есеј” о односу тела и сећања, поткрепљен документарним видео материјалом који око живе изведбе оцртава пропаганду из времена Кинеске културне револуције (1966-1976), сцене из балета „Црвени одред жена”.
Склониште у Црвеној фабрици
Док са фестивала од олује бежимо у оближње „склониште” звано „Роте фабрик”, домаћини са гостом-репортером из Новог Сада расправљају о климатским променама, јер се на Циришком језеру никад ништа слично није десило, сазнајем да нас је невреме одвело на култно место швајцарске (алтернативне) културе. Некада индустријски комплекс, нешто као Кинеска четврт у Новом Саду, постао је омиљено место окупљања уметника, активиста и обичних људи, жељних нормалне, опуштене атмосфере, мимо градске вреве, шопинг страда и убрзаног живота „златног града”, како у шали називају неке новокомпоноване делове Цириха. Приче су, па и људи, свуда исти...
До краја дана чуће се и име Корнела Мундруца, све славнијег филмског и позоришног аутора из Мађарске, који је недавно на Палићком фестивалу европског филма приказао свој нови филм „Јупитеров месец”. На фестивалу у Цириху, на програму је била његова представа „Имитација живота”.
Али, члан жирија, Мохамад Абаси из Техерана, споменуће код нас још познатије име Саше Асентића, међународно признатог уметника и друштвеног активисте из Новог Сада. Асентић је био предмет разговора о радионици коју је водио, радионици на којој је Абаси креирао уметнички манифест назван „Упутства за прање мозга”. У њему, ради се о начелима путем којих би уметник могао остати независан од манипулације у токовима новца, политике и медија. Један од услова је и да остане анониман...
- Програм фестивала је састављен од различитих жанровских форми. Савремено позориште, нови циркус, породичне представе и, наравно, представе које покрећу политичка и социјална питања, што је увек јако важан сегмент позоришног живота - прича Сандро Лунин, чија се каријера кретала од посла учитеља, преко сценског техничара, до асистента редитеља и сада, односно последњих десет година, уметничког директора Циришког театарског спектакла.
- Знате ли Селму Спахић? - упитао је Лунин, чим је чуо одакле му гост долази. На одговор да је недавно имала премијеру по делима Виславе Шимборске у Суботици, сетио се и Битефа, који ће ове године бити такође спектакл. У том тренутку, звони му телефон, а израз лица драматично мења. Након неколико реченица на чувеном и за неупућене тешко разумљивом свис-дојч језику, јасно је да нешто није у реду.
- Долази олуја. Ветар ће бити преко 100 километара на сат. Изгледа да ћемо морати да евакуишемо Ландивизе - забринут је Лунин. Објашњава да одлуку доноси особље задужено за процену ризка и сигурност. А то значи да неће бити представа. Док жали за оним што ће можда да пропусти, потписник ових редова је успео типичним балканским црним хумором чак и да орасположи екипу која се скупља око Лунина, да за једног извештача нема бољих вести од лоших вести.
Ситуација постаје све озбиљнија. Ветар долази, а за њим и грмљавина. Људи у флуоресцентним прслуцима испраћају људе са плаже и завеса (од облака) се спушта на представу коју ће гледати тек сутра. Срећа па сваки уметник има од три до пет термина да прикаже своје дело. Ја немам, ове године то је било то.
Игор Бурић
