Драган Колунџија рођен је у Горњем Водичеву, код Новог Града (бивши Босански Нови), под Козаром, 29. августа 1938.
Основну школу завршио је у Београду школи "Јосип Панчић" на Бановом брду, боравећи код ујака Ђуре који га је посвојио. Средњу школу је такође завршио у Београду а дипломирао је на Филолошком факултету - Група за југословенску и општу књижевност.
Цели радни век провео је на Коларчевом народном универзитету (данас Задужбина Илије М. Коларца) у Београду, на месту стручног сарадника и уредника Катедре за књижевност и уметност, а у два маха је у својству југословенског професора српског језика и књижевности радио у нашим основним и средњим школама у Француској.
Прву песму објавио је у листу "Омладина" 1954, а књижевној јавности скренуо је пажњу када су му Оскар Давичо и Васко Попа објавили циклус песама у другом, априлском, тек покренутом књижевном часопису "Дело" 1955.
Прву збирку "Затвореник у ружи" објавио је 1957. године након чега је уследило више од тридесет песничких издања.
Као гимназијалац постао је 1956. године најмлађи члан новоосноване књижевне групе неосимболиста, чији су чланови били Бранко Миљковић, Драган М. Јеремић, Божидар Тимотијевић, Милован Данојлић, Жика Лазић, Петар Пајић и Коста Димитријевић.
Објавио је бројне збирке песама: Затвореник у ружи, Чувари светлости, Злато и родитељи, Која година, која звезда, Поглеђево, Орах, Тамне војске, Остављено светло, Лирика, Звоно за повратак, Очевина, Свежањ кључева, Године које проћи неће, Заустављене капи, Пламом смо везани, Несванулице, Пристала да буде јабука, Заустављен живот, Козара, опет, Скровиште, Дневник затвореника у ружи, Дато у дрхтању, Затвореник у ружи међу својима, Козара, Козара, Песме у времену, Прозор отворен на плаво, Ничија кућа, Век у ратовима и у љубави, Светлост у памћењу, Отац и Србија, неке и поновљеним издањима.
Добитник је више књижевних признања: Младост, Струшке вечери поезије, Драгојло Дудић, 4. јул, Двадесетседмојулска награда Босне и Херцеговине, Бранко Ћопић за целокупно књижевно дело и за Козару, Вукова награда, Књижевни вијенац Козаре, Павле Марковић Адамов, Матија Бан, Нек теку реке, Печат вароши сремскокарловачке, Одзиви Филипу Вишњићу, Дисове награде на 34. Дисовом пролећу одржаном 1997. године.
Две деценије касније, на Светски дан књиге и ауторских права, 23. априла 2018. године, у организацији Градске библиотеке Чачак, током 55. Дисових свечаности у сали скупштине Града одржано је књижевно вече "Затвореник у ружи" на коме су представљена "Изабрана дела Драгана Колунџије".
- Осим књига иза мене ће остати и речи да сам волео, певао, живео - рекао је једном.
- Колунџија поезију није научио ни од каквог песника, већ га је поезији учила Козара, детињство, животиње које је чувао, рат - забележио је 1957. Бранко Миљковић.
Што се тиче тематике његових песама, највише се бавио старадањем Срба за време Другог светског рата, на Козари и у Крајини, и уопште страдањем своје породице.
Његове прве песничке књиге неосимболистичке инспирације уносиле су у тадашњу пезију боје и тонове непосредног младалачког доживљаја рустикалног живота и пејзажа препуног драматичних и сугестивних песничких пројекција и преокупација.
Остале су и речи Стевана Раичковића: "Колунџијна поезија је сва без остатка – попут каквог сунцокрета – спонтано окренута идеалима добра и хуманизма".
Колунџија, као ни један песник до сада, цели је живот посветио поезији. Живео је за њу. Био је песник двадесетчетири часа, песник коме је истински било стало до поезије, до њене чистоте, до читалаца коме је намењена.
Поезија му је превођена на француски, руски, енглески, немачки, турски, кинески, чешки, италијански, бугарски, словеначки, словачки, македонски и албански језик, а песме су му уврштене у више домаћих и иностраних антологија.
(Србија данас)
