Понекад такво нешто – звати представе које си режирао на фестивал који сам уређујеш – уопште није смешно. Међутим, ретко ћете од кога чути озбиљнију критику таквих потеза који се протежу већ дуго у историји фестивала који организује Позориште „Деже Костолањи” у Суботици, јер једноставно, те представе јесу квалитетне, а Урбан је неко ко је у култури војвођанских Мађара, па и много шире, заиста оставио толико трага, да би без њега овај Фестивал заиста било тешко и замислити.
Ево, на пример, редитељ и педагог Саболч Толнаи је на „Академији Дезире” синоћ управо изговорио нешто слично – да има мало људи због којих воли „Дезире”. Споменуо је и Урбана, Иву Димчева, Борута Шепаровића, сигурно би се могли набројати још многи врло, врло референтни европски аутори, Фрљића скоро да смо заборавили, али Толнаи је конкретно мислио на Бориса Бакала, који је представио свој филм, односно филм „Бацача сјенки”, трупе из Загреба која је у последњем или најновијем миленијуму, како вам драго, својим вишедисциплинарним приступом извођачкој уметности засенила многе којима је то основни позив.
Уметничка интервенција „Бацача сјенки”, уједно и друштвено ангажовани пројекат подизања солидарне свести о томе шта значи заједничко становање, град, шта су права и дужности државе, подигле су ову причу на много виши ниво и филм је заиста предивно сведочанство двадесетогодишње борбе за човека и његов животни простор, који не би био оптерећен ситничавошћу, властитим интересима, државном структуром и хијерархијом која је углавном толико бирократизована да и не види шта се ван канцеларија догађа. О све већем интересу такозваних инвеститора, рушењу и новоградњи, спрези са структурама на власти које у томе виде само профит, не и урбицид, мислим да људима у Новом Саду, а видим сада све више и у Суботици, не треба посебно говорити. Можда баш зато, открива Бакал, један од пројеката на којем сада ради са „Бацачима сјенки” и јесте назван „Урбоглифи”.
А што се Урбана тиче, па он се на 15. „Дезиреу” представио исто као својеврстан Витић, разиграни суботички и сарајевски редитељ.
У представи Позоришта „Деже Костолањи”, Урбан је наставио да ради на серији „Поетике”. Након „Поетике гледања”, сада је режирао „Поетику ћутања”. И једна и друга су потпуно невербалне представе, с тим што „Поетика гледања” ипак има много мање говорне радње. „Поетика ћутања” сва се врти око говорне радње, која није артикулисана на начин језика. Енглеског, мађарског, српског… Артикулисана је на начин немуштог језика, језика знакова, покрета, мумлања, смејања, вриска… Артикулисана је на начин телесних радњи, игре са костимом, реквизитима, који на максимално озвученој позорници, са доста реверба у тонској слици, преносе чак и оно кад се неко у публици закашље или насмеје.
l Бакал је представио филм „Витић плеше” из пројекта „Човјек је простор”, настао по наслову култног загребачког часописа за архитектуру „Човјек и простор”. Иван Витић је архитекта који је остао познат по мондријановским, веселим структурама зграда које је пројектовао после Другог светског рата, а једна од њих је усред Загреба почетком двехиљадитих почела да пропада у тој мери да јој је претило и рушење.
Заправо, „Поетика ћутања” почива на прилично оригиналној идеји да буде музичка, на начин на који је то тишина, иако сам једну такву давно гледао као омаж Џону Кејџу на НОМУС-у. Лично бих волео да је и више те оригиналности, у погледу истраживања звука и звучности сценских радњи, интеракције са публиком, међутим, представа се изразито развила у то да буде политична, због значења коју једна таква тишина, представљена и схваћена као немогућност говора представља. Она је готово насилна, а у исто време нежно компонована, на моменте и духовита, као високоестетизована целина, и као таква сасвим одговара опусу Андраша Урбана, чак и кад је он атипичан. У ствари, кад је он много ближи перформативним коренима овог редитеља.
Такође, представа „Тотови”, по комаду Иштвана Еркења, мађарског писца из времена „Гвоздене завесе“, коју је Урбан режирао у Сарајевском ратном театру, веома је атипична за редитеља чије су представе најчешће веома гласне и провокативне. „Тотови” су једна класична драмска представа, комедија. Еркењ је можда мање познат код нас од Мрожека, на пример, али то је та нека генерација и естетика писаца који су гротеском и сатиром одговарали на снажни репресивни апарат стаљинистичког социјализма.
„Изненађење” је колико таква једна естетика и данас одговара. Комад „Тотови“ није широко познат, а веома широко поље владајућих односа покрива – понижење и трауму спрам структура изниклих из и на ратовима које су потпуно потиснуле све, па и традиционалне, истина патријархалне вредности, да би уместо њих настала једна потпуна перверзија.
Игор Бурић
