„Фатална фарма” на Битефу – на ивици будућности

Како је згодна веза између имена представе и слогана Битефа, па још кад се с темом увеже постдрамска парадигма, ето нама још једног страшила у наслову.
Мартин Аргирогло/ Из представе у режији Филипа Кена
Фото: Мартин Аргирогло/ Из представе у режији Филипа Кена

А Страшила, као ликова, има пет, у представи „Фарм фатал“ у режији Филипа Кена, Вивариум студија (Француска) и Минхнер Камершпиле (Немачка). Или, у слободном преводу, „Фатална фарма“.

Иако је прилично заводљиво рећи да су се аутори у наслову поиграли са звучношћу, на пример, филма „Фам фатал“ Брајана де Палме, некако би, бар на нашем језику, још више одговарао наслов „Фетална фарма“. Јер, пет Страшила представља читав покрет људи као семе за тло чија плодност неће зависити од хербицида, пестицида, фунгицида, трактора, машина... То семе је, истини за вољу, избором Страшила за главне јунаке, више приказано као слама, али појављује се ту и мистериозно јаје, још мистериозније живуљке за коју до краја не знамо ни је ли жива, односно, шта то јаје носи.

Звучи чудно? Па, да! Представа је крајње необична, блесава и сва у неким специфичним угловима. На пример, Страшила су постали фармери-активисти, зато што су остали без посла, јер нема више птица. Више нема птица јер нема више инсеката. За буба-швабе и комарце можда ко још мари, али пчеле, е, њих ваља чувати. Али, Страшилима то не полази за руком...

Алегоричну причу (свака сличност са „Чаробњаком из Оза“ Френка Баума нека буде случајна), прати фантастична театралност и изведба која нам говори, без утиска да се градиво понавља – како се већ дуго на скрајнутим имањима Европе, па и Србије, окупљају групе еколошки освешћених људи који „проповедају“ крај такозваних монокултура. Земља је исцрпљена, биљке, животиње, људи, нема чистог ваздуха, све издише.

Који ниво ангажмана успоставља представа из Париза и Минхена? На нивоу уметничког дискурса, осим сирове бајковитости приче, један свеж и оригиналан позоришни језик, састављен од беспрекорног, „франкенстајнског“ изгледа и покрета актера, умилности њиховог звука, гласа прошуштеног кроз филтере, па и музике уживо на сцени, хибридне, вишемедијске ликовности, различитих и разнородних материјала уклопљених у сценографско-костмографско јединство пријатно за око... Све смишљено не само да се допадне, него и да провоцира ту допадљивост савременим императивом естетике као комерцијалне категорије. Отуд и нешто више ангажмана, аутоиронијског. Да, ми (Страшила), знамо да смо у позоришту, знамо да је пародично пропагирати ултра-панкерски слоган „Но фјучур“ интонирањем Ленонове „Имеyин“, ми смо наивна деца коју ће ГМО индустријалци испрашити заједно са пчелама са ове планете, поготово ако су оне, као у представи, из Валоније... Али, то нас не спречава да и даље машемо ручицама, лелујамо на ветру, слушамо гласну музику, покажемо средњи прст тамо где треба, не само у позоришту. Ако смо Страшила, јесмо ли без м... Мозга?

А кад престанете да се дивите лепоти и укључите м... Пуцали би, а не певали, од беса, стида, туге. И напред и назад. Можда се зато на лицима извођача, при поклону након представе, јасно могло видети изненађење гласним узвицима одушевљења и подстрека. Као да су се питали: „Шта смо то урадили?“, „Зар и вама требају Страшила на сцени, уместо у пољима?“     

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5780
Најновије вести