Најзначајнија дела су му „СОС”, „Меки снови”, „Хлеба и игара”, „Осликано ињем”, а његов најновији ауторски пројекат „Тесла, светлопис у времену”, изводи се на Театријум фесту у Београду и посвећен је 80. годишњици од смрти једног од највећих светских проналазача и научника.
Ко све учествује у великом ансамблу ове представе?
- Ова представа није класични комад, већ реминисценција Теслиног живота кроз нехронолошке драматуршке целине, где се прелама његово детињство, као и периоди када је у пуној снази и зрелости. У представи учествују глумци Народног позоришта Београд, Југословенског драмског позоришта, Атељеа 212, али и апсолвенти Факултета драмских уметности и академија уметности у Београду, Новом Саду, Приштини, а ту су и деца Драмског студија Радио Београда, њих деветнаест.
Одакле та уочљива склоност ка синкретизму, спајању и сажимању различитих проседеа у једном делу?
- Ја сам своје позориште пронашао у ритуалима који су везани за духовне и световне обреде, пре свих додоле, које су ме дословно хипнотисале. Хипнотисала ме је моћ прерушавања и оставила дубок траг у поимању игре. Инспирисан обредима убрзо сам у нашем породичном вишњику правио позориште за децу и људе из суседства.
Током студија глуме сте имали потребу за покретом и да видите како то што радите изгледа „са друге стране“, из публике. Ту љубав према уобличавању представе у целину запазио је академик, проф. Дејан Мијач, који Вас је позвао у Београд на студије режије. У Београду сте, поред других професора, били студент Слободана Селенића и Јована Христића. Не једном сте истакли срећу што сте сарађивали са овим великим уметницима и педагозима. Шта је та сарадња значила за вас?
Ја сам, за време студија глуме на Академији уметности у Новом Саду, наступао код професора Мијача у представи „Долња земља”, приликом отварања нове зграде Српског народног позоришта, код Јежија Јароцког у „Венчању” и другим представама, код Златка Свибена и Милана Плетела. Асистирао сам Мијачу на представама. Прво у СНП и НП у Сомбру, затим у Југословенском драмском и Београдском драмском позоришту. Био сам почаствован позивом проф. Мијача да упишем режију на ФДУ у Београду. Студије режије на ФДУ до дан-данас су ми остале у најлепшим сећањима на моју младост, колеге и одличне професоре, као и на сусрете са највећим ствараоцима из области позоришта и филма, за време БИТЕФ-а и ФЕСТ-а. Наравно, имао сам част да ми предају и Мијач, Плеша, Бора Драшковић, али и Селенић, Христић, Мирјана Миочиновић, Светозар Рапајић, академик Миодраг Табачки и други педагози. Са Табачким смо се већ тада познавали, и касније сам га са Ангелином Атлагић позвао на сарадњу. Радили смо на једном од најлепших замкова средње Европе – Бојнице. Био је то мој мултимедијални, ауторски пројекат „Luyin Tenebris” који се бавио митовима замка, и са којег су извештавале најпознатије светске куће, од Новог Зеланда до САД: Си-Ен-Ен, Би-Би-Си, Дојче веле, Арте, и, тада наш „3К” РТС-а.
Представе по којима сте најпознатији, одступају од устаљеног драмског поступка, пружајући спој класичне драме, уметничке игре, невербалног позоришта. Како успевате да своје идеје и енергију пренесете на сараднике?
- Та иницијална енергија је од суштинског значаја за редитеља и будући пројекат, који мора да на свој начин осмисли и мотивише све своје сараднике. И да у први план извуче оно што је најбоље у њима. То, просто имате иле немате.
Пратећи ваш рад од представе „СОС„ на Битефу 1991, професорка Марина Миливојевић-Мађарев констатује да сте као уметник стасавали у времену деведесетих: немаштине, санкција; а опет, однеговали висок степен естетизације са изразитим осећајем за вредно и лепо.
- Да, та представа је била веома успешна и позвана на чак 11 међународних позоришних фестивала: наш БИТЕФ, МЕШ у Сарајеву, Позоришну Нитру, у Словачкој, у Норвешку, Финску, Лондон, Кардиф...
Не једном је истакнута Ваша храброст ствараоца-истраживача у области тоталног или синкретичког позоришта, врло ретког сензибилитета на нашим просторима, који је померио границе сценског израза. Шта је за вас лепо, у уметничком, сценском смислу, а шта у моралном?
- Идеја. Племенита идеја и с тим у вези акција. Смисао за разумевање других људи и њихових потреба.
Током рада сте врло спонтани и креативни, пуни љубави, а са друге стране добар педагог. Шта за вас значи рад и уопште игра?
- Игра ће надживети све, јер са налази у суштини нашег онтолошког бића, и суштинска је потреба човека. Игра се у свим сферама друштвеног живота, а нарочито у политици. Сведоци смо двојаких и не само двојаких, вишеструких стандарда.
Љубав и памет
Имате стабилан брак и породицу. Водите осмишљен живот, врло одговорно, негујете свој таленат, а у томе вас подржава породица, супруга Власта и син Олег, специјализант хирургије. Такав склад данас није чест. Како сте га постигли?
- То је стицај срећних околности, много узајамне љубави, толеранције и разумевања. И љубави према свом природном и друштвеном окружењу.
Шта бисте поручили младим редитељима, глумцима, уметницима уопште?
- Да се окрену сваки својој памети и свом унутрашњем доживљају живота и света. И да крупним корацима корачају напред у остваривању својих осмишљених и зацртаних циљева, сада и овде. У Европи и свету.
Шта за вас значе награде на фестивалима и такмичењима?
- Награде потврђују да смо на добром путу, а када стижу у право време, мотивишу да будемо бољи, да напредујемо у свом послу. Када их добијате, остаје осећај одговорности, јер морате стално да их оправдавате. Мене су награде мотивисале да напредујем, да будем бољи.
Ко су драмски писци које волите и зашто? Које Вас уметности још инспиришу?
- Ја сам по образовању дизајнер, глумац и редитељ, и на крају, све та моја сазнања су, тако да кажем, избила у први план и нашла „примену“ у позоришту. Када се ради о драмској литератури на прво место бих ставио Софоклеа и његове драме „Антигона”, „Цар Едип”, али, наравно, не треба заборавити ни на свеукупно, грандиозно дело Шекспира, од његових трагедија до сунчаних комедија и сонета, затим на Чехова, како на његова прозна дела, тако и на драмска. Написао је око 900 приповедака, а његови „Ујка Вања” и „Вишњик” су назаборавно штиво: Доживљавам их као интерегнум између одлазака једног света и доласка другог. Не смемо заборавити јединствену Милицу Новковић, која је, сасвим извесно, написала најбољу драму у Срба 20. века: „Камен за под главу” – а на коју, бојим се, неправедно заборављамо. Новковићева баца сонду дубоко у суштину српског човека и народа од које боли утроба. Драмске ситуације и ликови задати од стране ауторке су прецизно скројени, а њен специфични језик, пун идиома (који је готово непреводив), избрушен је до перфекције. Њено дело требало би да стоји попут иконе за неке нове нараштаје.
Сава Ђурђевић
