ВИЛА РАДЕНКА СТАНКОВИЋА Здање необичне лепоте, али и судбине

Вила др Раденка Станковића у Чортановцима коју најчешће називају само Вилом Станковић биће од 12. септембра, нешто касније него иначе због коронавируса, место у ком ће четири дана царовати позоришна уметност захваљујући Шекспир фестивалу.
1
Фото: Dnevnik.rs

Бољег места за тај позоришни спектакл у част драмског великана Виљема Шекспира од тог летњиковца др Станковића, грађеног у стилу средњовековних замака, а по угледу на таква здања у Ломбардији, надалеко нема!

Када се помене то здање прва асоцијација је да је тај  архитектонски бисер у поседу Покрајинске владе, а заборавља, или не зна, да га је краљевски намесник, један од оснивача београдског Медицинског факултета, лекар краљевске породице Карађорђевић, министар Раденко Станковић саградио опчињен лепотом тог краја у који је испрва свраћао да би посетио пријатеља, професора математике из Земуна.

По речима и писању чортановачког хроничара и одличног познаваоца локалне историје Живана Пашића, често се тој двојици придруживао и чувени архитекта Драгиша Брашован, аутор зграде Бановине у Новом Саду, са којим су играли шах или шетали. Једном приликом обилазили су Чортановце за које је др Раденко Станковић на студијама у Бечу чуо да имају изузетно струјање ваздуха или „ружу ветрова“ кроз  долину „Караш“, због чега је вероватно у то време, село имало најмање заражених туберкулозних болесника у Монархији, и у том пределу „Караш“ угледао је плац на коме је пожелео да изгради вилу.

У пролеће 1930. године купио је шест јутара виноградарске земље с виноградарском кућицом покривеном трском и временом увећавао своје имање купујући суседне запарложене парцеле. У писму писаном 1943. када су порекло његовог пољског добра и вила приписивани краљевској породици, он је уз подробно објашње о томе како га је стицао, навео и разлоге због којег је то урадио.

У њему др Станковић између осталог наводи да  је осим боравка лети и вођење дужности у близини Београда, имање у Чортановцима требало да послужи као пример узорне економије у крају који су још Римљани називали „златним брегом“. По његовом мишљењу то је и успео рационалним обрађивањем земље. Имао је 50.000 чокота лозе и око 2.500 стабала воћа. С поносом је истакао у том писму да је „успео тиме да докаже да Фрушка гора може рационалним обрађивањем да даде воће, вино и ракију које може да стоји уз бок светским маркама Француске и Калифорније“.

Градња виле почела је 1934. године, по пројекту његовог друга Драгише Брашована. Приликом  копања темеља пронађени су остаци римске „виле рустике“. Фрагменти - жена са дететом која у десној руци држи штап са виновом лозом и гроздом уграђена је у један од спољних зидова. Циглу за вилу је купио у Бешки од циглара Габерт Јозефа, пословођа градње је био Немац Фриц такође из Бешке, а зидар Јаков Вендел.

- Његов кочијаш и домар био је Ђура Кнежевић из села, који је са породицом живео је у кући испод виле – каже Живан Пашић.- У време градње, причао ми је Ђурин син, Станковић је задужио свог кочијаша да броји цигле како би могао да их плати Немцу. Међутим, како је чика Ђура био неписмен човек Станковић се досетио и договорио са цигљаром да увек метне у кола исти број цигала, а Ђури рекао да удара рецке на вратима штале како која кола стигну.   

Брашован на Станковићевој вили био је аутор и ентеријера, а  скулптуре је урадио Раденков  син Радета, вајар, који је дипломирао у класи Ивана Мештровића у Загребу, а радио заједно са Антуном Аугустинчићем после рата и иза себе оставио читав низ скулптура и споменика.   Испод зраде виле, прича Пашић, направљено је низ терена и видиковац са изузетним погледом према Банату, Бачкој, Ковиљу, Новом Саду и Сремским Карловцима, који је можда најбоље овековечен у култном филму Соје Јовановић „Силом отац“. Имање је имало укупно 33 јутра земље, од тога шест јутара ораница. Поседовао је качару за произодњу вина и смештај воћа, а у лагуму је чувао вина. Испод виле је била кућа за послугу и штала за коње липицанере.

- Његово вино и ракија служени су на  Белом двору – прича Живан Пашић и додаје да је сачувано писмо у ком му се Кнез Павле захваљује и хвали „шљивовицу којој је немогуће наћи ривала“. Станковић је веома волео цвеће. На читавој површини, на којој је сада паркинг у време одржавања Шекспир феста, било је цвећа. Дубоко у Карашу, на извору живе воде, поставио је пумпе за воду којима је пунио базен изграђен у високом торњу са хидрантима, који ми знамо као кула и по којој су дуго вилу звали  Кула Станковић. Одатле је заливано цвеће и украсно дрвеће у парку.

По причи старих Чортановчана, вели Пашић, на имање возом су долазили кнегиња Олга и кнез Павле са топчидерске железничке станице. Његовом заслугом у Чортановцима је подигнута железничка станица, једна од најлепших на северном делу државне железнице, по угледу на топчидерску. И њу је пројектовао Брашован, била је удаљена од пруге како би се постројила војска да би дочекала краља, који никад није дошао, али јесте председник Владе Милан Стојадиновић са супругом. Немци су је срушили приликом повлачења  1944. године.

- Био је један од ретких у то доба који је имао телефон у Чортановцима – додаје Пашић. - Када би долазио из Београда, а то је чинио колима или возом, претходно би се најављивао. Дочекивао би га, ако долази возом, кочијаш Ђура, који би га прво поздравио и одмах седао назад, а намесник узимао кајасе, стављао беле рукавице на руке и терао липицанере до свог имања. Чортановчани су га веома  волели и поштовали. Радили су и зарађивали на имању, тражили су и добијали бескаматне позајмице које многи  никада нису ни вратили. У оно време била је рецесија, велика криза и земља се будзашто продавала, али он је плаћао поштено. Пуно  је учино за мештане и село: захваљајући њему 1936. године је почела градња камене цесте, од интернационалног пута Нови Сад - Београд до Чортановаца, три године касније електифицирано село, а струја је доводена из Бешке из електране која је била у саставу парног млина. Због тога су га, што је неуобичајено за једно село, прогласили својим почасним граћанином. Недељом  је одлазио је у цркву.  После Другог светског рата држава је одузела Станковићима имање. Походили су је многи тадашњи политичари. Свраћао је и Тито. Пашић поседује фотографије када је Тито са сином Жарком, Александром Ранковићем, Миловном Ђиласом, Јованом Веселиновим, обишавши Блажа Јовановића, најпознатијег црногорског политичара оног времена, у болници, свратио у вилу.

Зорица Милосављевић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести