Улазити у дискусију с таквим зналцима било би узалудно. Вино је демократско пиће, данас сваком доступно, па би било непристојно, делити лекције и оспоравати мишљења људима који сами кажу да се разумеју у вино. Исто као што би било неумесно доводити у питање нечије приче о љубавним авантурама или у познавање спорта, фудбала, на пример.
И тако, у свету препуном познаваоца вина јављају се група младих, девојака и момака, који са пуно ентузијазма и страсти, не крију жељу да о винској култури стекну све оно што о њој треба знати. Да би је као прави енофили могли даље искуством продубљивати. Како кажу, познавање вина није исто што и познавање млека и воде. И не може се свести ни на емпиријско знање нешколованих виноградара и подрумара, нити научних објашњења енологије.
Обрадован и окуражен овим жељама, схватио сам да је њихово признање да о вину знају премало, у ствари веома креативно. Данашњи текст о судбинском сусрету човека, винове лозе, земље и неба је по жељи неколицине студената.
Да не бих изневерио њихова очекивања викенд сам провео „утврђујући градиво”: проверио сам давно одложене новинарске нотесе, и прелистао неколико књига, страних аутора, које говоре о свему ономе што зналца разликује од винског незналца.
У њима се каже да вина која заводљиво пуне чаше увек настају из савршеног споја четири елемената:
- од винове лозе, која даје своје бобице,
- од земље која вину даје племенитост и личност,
- од неба које гроздовима даје сунце и пљускове
- и од човека који негује винову лозу и прави вино.
ВИНОВА ЛОЗА: сорта у винарству има специјалну улогу. Много већу него у другим пољопривредним производњама. За уље, шећер, прерађевине од брашна, поврће, па и млечне и месне прерађевине, порошач не тражи од које сорте или расе су поизведени. За свеже воће, само захтевнији купац, евентуално, тражи од које је сорте.
Међутим, кад је вино у питању, посебно ако је реч о високом квалитету, поред података о пореклу грожђа, произвођачу, годишту, на етикети, по правилу треба да се налази и име сорте од које је оно произведено.
За разлику од другог гајеног биља, многе сорте у виноградарству гаје се изузетно дуго, неке више векова, неке и више од хиљаду година.
Чворноват, измучен и деформисан, као да пати од артрозе, чокот тиме изражава сву патњу и бол винове лозе. Зар она не даје најбоља вина на прегрејаним обронцима, најкаменитијим и најсушенијим? Резана сваког пролећа, она ће исплакати сав свој сок, пре него што истера ластаре који ће се побринути и окитити гроздовима. Сорта ће њима у вино пренети своју боју, тело, ароме, укусе, даће му свој препознатљиви карактер. Плод винове лозе навикли смо да називамо гроздом, премда је грозд, заправо, скуп плодова: плод винове лозе свака је бобица.
Попут човека, и захваљујући њему, винова лоза развијала се упоредо са људском цивилизацијом. Данашње грожђе не личи више својим прецима из раздобља терцијера, као ни данашњи човек са аустралопитеком. Појавиле су се многе нове сорте, бобице грожђа имају истанчаније месо, наглашенији и развијенији мирис, створена су вина која су постала чувена.
У виноградарству се веома поштују традиције, оно се неминовно развија, тако да поред старих сорти и новостворене селекције полако налазе своје место. Релативно споро, али зато промишљено. Наши селекционери у сремскокарловачком Институту за виноградарство и винарство томе су дали значајан допринос.
(Наставља се)
