Њена дела су преведена на бројне европске језике и награђене немалим бројем признања у целом региону. Ипак, много пре него што се препустила књижевности, коју је и дипломирала на Филозофском факултету у Новом Саду, Јелена је градила веома успешну новинарску каријеру и била чувена и цењена у медијском свету. Почела је као новинарка и ауторка документарних телевизијских емисија које је припремала за ЈРТ мрежу и ТВ Нови Сад и за које је добила велики број награда. Радила је, потом, и као новинар и уредник у компанији „Color Press Group“, а онда је постала једно од најпознатијих ТВ лица телевизије Пинк, на којој је радила више ток-шоу емисија у којима је угостила готово све важне личности из земље и региона.
Када је досегла све телевизијске тронове позната Новосађанка је искуство пред камером и таленат за новинарски посао заменила папиром на којем је написала најлепше редове у десет књига. Недавно је издала нову књигу „Неки други живот“, која доноси узбудљиву, напету и психолошки изнијансирану причу о издаји, оданости и неуништивој вољи да се опстане и воли. На почетку интервјуа упитали смо Јелену Бачић Алимпић коју поруку је желела да пошаље публици новим романом, али и како је задовољна првим реакцијама читаоцима након објављивања.
– Својој читалачкој публици препуштам да сами извуку поуку из романа према свом читалачком сензибилитету, а моја порука коју сам овим десетим, јубиларним романом „Неки други живот” желела да упутим је да никоме и ничему не дозволимо да нам одузме вољу за животом и љубављу. Реакције читалаца су фантастичне и ја сам заиста пресрећна. Ако Вам кажем да је након само три недеље од изласка књиге у штампу отишло друго издање, а прво је штампано у тиражу од 30.000 примерака, онда можете да ми верујете на реч да су читаоци, као и ја, одушевљени – каже у интервјуу за Дневников ТВ магазин Јелена Бачић Алимпић.
Овога пута направили сте велики искорак у жанровском смислу. Плашите ли се промена и како генерално подносите излазак из зоне комфора?
– Нисам се плашила јер никада не калкулишем, нити прорачунавам. Напросто сам осетила да је дошло време да направим извесне промене, рекла бих помаке у свом књижевном раду и вођена интуицијом и емоцијама сам то и учинила.
У јеку популарности из фотеље у телевизијском студију Јелена Бачић Алимпић устала је 2013. године пожелевши да направи промену у свом животу, а више пута је истицала да се на мале екране за сада неће враћати. Сагласна је са чувеном изјавом Винстона Черчилом који је рекао да је новинарство најлепше када се напусти на време. Истиче да верује да је одласком са телевизије урадила праву ствар за себе и своје ближње. Телевизију, како ја једном приликом рекла, не гледа од како је са ње отишла, а сматра и да данас нема граница на ТВ екранима, те да се све променило од времена када је она почињала новинарску професију.
Будући да је та књига настајала током ванредног стања, да ли је самоизолација додатно надахнула вашу инспирацију? Да ли је и сама ситуација у којој смо се нашли утицала на елементе романа?
– Одговор на оба ваша питања је одричан. Није, зато што писање јесте усамљенички посао и кадгод пишем ја сам у добровољној самоизолацији. Ситуација у којој смо се нашли и у којој се нажалост и даље налазимо није никако утицала на стварање овог романа, мада наслов вероватно многе људе асоцира баш на то што сте поменули, јер дефинитивно живимо неки други живот.
„Неки други живот” посветили сте ћерки, која вас је и инспирисала да напишете нови роман. Да ли због тога ова књига има посебно место?
– Сасвим сигурно. И свој књижевни првенац сам посветила својој деци, Марку и Дуњи, иако сам га написала због покојног оца, али инспирација за ову књигу била ми је моја ћерка Дуња и њој је, поред свих читалаца, наравно, ова књига посвећена. Због тога ће у мом, а верујем и у њеном срцу, увек заузимати посебно место.
Ваша прва књига „Рингишпил” недавно је доживела и јубилатно десето издање и то као једна од најпродаванијих књига у историји издавачке куће Лагуна. Колико вас је одредила као књижевницу и колико је тај роман због огромног успеха поставио огромна очекивања испред вашег имена?
– „Рингишпил“ је доживео своје треће реиздање, а издања је преко четрдесет, што броји стотину хиљада књига. Дефинитивно је „Рингишпил” одредио мој будући живот, променио га, оплеменио, али ми је у аманет оставио и најтежи могући задатак: да и даље оправдавам поверење читалаца и да их не изневерим. Уз много рада на себи, труда, залагања, учења, путовања и стицања зрелости и животне и књижевне, а додала бих чистог срца и уз Божију помоћ, у томе сам успела. За сада.
Када се осврнете на претходну деценију, шта бисте рекли како су изгледала ваша уметничка трагања и колико сте научили о самој себи градећи себе као књижевницу?
– Научила сам много и прошла кроз разне животне и искуствене фазе. Научила сам да ми је дозвољено да плачем, да кажем „не”, да не седим и не дружим се са људима који ми не пријају, да покушам да „уђем” у своју суштину што је понекад бивало болно и тешко, али су се из свега набројаног изродили бестселери.
Од којих емоција ваш папир „бежи” и због чега најчешће бришете написане редове који на крају не заврше у књизи?
– Верујте ми да ретко бришем, осим када се занесем у непотребној дескрипцији, а од својих осећања не бежим. Моје књиге су моја суштина. Ипак, папир на којем ја пишем не трпи вулгарности, баналности и унакажавање нашег лепог српског језика.
Као новинарка и водитељка на телевизији били сте најгледанији, а као књижевница најчитанија. Да ли су вас сви ти огромни успеси спотицали у животу имајући у виду да се успех данас углавном не прашта?
– Нису ме спотицали, напротив, гурали су ме напред. Али, била бих неискрена ако кажем да ме нису повређивали и рањавали. Јесу и то много. Данас на то гледам као на још једно корисно искуство и сматрам да је тако морало бити. Пси ће увек лајати и каравани ће покрај њих увек пролазити.
Владимир Бијелић
