Владимир Пиштало, књижевник: Живот у паклу несигурности

Збирци есеја „Значење Џокера” Владимира Пиштала у издању новосадске „Агоре” велики жири, у коме је било 60 истакнутих књижевних критичара, теоретичара и књижевних историчара, доделио је Награду „Меша Селимовић” за књигу године.
Vladimir Pistalo/M. Stajic
Фото: М. Стајић/Владимир Пиштало

„Шта је есеј?“ пита се један од најпознатијих и најпризнатијих савремених српских писаца у „Значењу Џокера”. И одмах одговара: „Мишљење.“ А средство мишљења је смех. Тим „најкраћим растојањем између људи“ овде се најотвореније разоткрива логика Пишталове поетике.

– Све људско има две стране, па их има и смех – каже Пиштало за „Дневник“. – Али ја сам смех у „Значењу Џокера“ више користио као неку врсту противотрова за бројне животне проблеме. Нарочито на месту на коме смо ми рођени, где ти проблеми дуго трају и никако да се небо над нашим главама разведри. У таквим условима човек нема на располагању баш много оружја, које му помажу у борби за голи дах – једно од њих је смех.

Спадате у оне књижевнике који дефинитивно не пишуувек исту књигу“?

– И настојао сам да све моје књига буду различите. Стваралаштво мора да се базира на изненађењу. Било је у плану да на Београдском и Новосадском универзитету одржим курсеве на тему креативног писања. Шта ће на крају бити од тога због ове епидемијске криза, видећемо, али знам да бих тим младим људима прво рекао да морају изневерити очекивања. Ако се држите очекивања, онда нисте морали ни да пишете, јер нешто слично већ постоји. Дакле, писац увек мора да изда форму, да унесе нешто неочекивано. Држећи се тог властитог савета, настојим да увек напишем другачију књигу. При томе ми сама форма никад није била пресудно важна.

Не верујем у то да историја има улогу да нас учи како да не поновимо грешке јер исте грешке понављамо хиљадама година

Рецимо, неки су, пишући о „Значењу Џокера“, нашли да у тим есејима има елемената и приповдања и поезије. Али, када читате „1001 ноћ“, видећете да су и ти стари арапски приповедачи волели да у причу убаце по неколико стихова. Код приповедања је управо та разноврсност оно што задржава читаочево занимање и оно што оправдава ту вашу авантуру као писца. Када сам у Новом Саду, у друштву на Рибарцу причамо о разним стварима, па и о печењу ракије. И једном је мој пријатељ цитирао оца, који је код куће правио трешњеву ракију: три посто шећера, никад више од тога - па нећемо себе да варамо. Е, тако, као што људи за себе праве ракију или мед, тако треба и да се пише. У мом случају, уз три посто слаткоће приповедања иде и обавезан елеменат изненађења.

Колико је за самог аутора тешко да увек проналази другачију форму изражавања?

– Мени је то доста природно. Марк Твен, који је страшно пуно написао, говорио је да његов посао заправо и није био тежак јер се увек играо. Тако и ја пишем играјући се. Да је другачије, да писање не схватам као игру већ као посао, онда би ми вероватно било тешко. Другим речима, када бих настојао да одржим увек исти начин приповедања, е то би ме умарало. А ово, да мењам и да измишљам, то ме не умара.

Прва Ваша књига који сам прочитао била јеАлександрида”. И изненадио ме начин на који се као приповедач заправо поигравате с митом о Александру Великом, а после сам ту игру препознао и у романуТесла, портрет међу маскама”?

– Пре но што одговорим на питање, мала дигресија. Иако је објављена пре више од десет година, “Александрида” ми је, стицајем околности, веома свежа, јер је превод на енглески управо завршен. Не преводим ја већ преводилац, али моје је било да дам сугестије, коментаре. И признајем да је прва реакција, када видите свој роман на другом језику, била – очај. Онда удахнете дубоко и кажете: ма мора да није тако грозно као што ми се чини. Наравно, превођење је процес, а ја сам имао срећу да сам увек радио са одличним преводиоцима, тако да на „крају баладе” будете чак и доста задовољни.

А сад о поигравању. Поигравање и јесте особина онога што иначе радим. Наиме, често није важно шта се говори, али је увек важно како се говори. Годинама сам предавач и добро знам да ако мени нешто није интересантно, неће бити ни студентима. А неће ми бити интересантно ако као папагај будем стално понављао једну исту ствар. И онда на сцену ступа то поигравање које носи причу, поготово када се препозна са обе стране. Рецимо, када сам писао “Теслу”, идеја ми је била да његову биографију, око које је увек било много мистификација, испричам јасно, али да у оквиру тога остане много и поигравања и чуда. Јер, у Теслином животу, а није много другачије ни са Александром Македонским, има довољно чуда да не морате да посежете ни за каквим додатним очуђавањем. То вам је као када гледате пејзаже Егона Шилеа, ту су неки чудесни предели. После погледам фотографију тог истог места. Ништа, обично, можда те мало интересантније од чисте досаде. Шиле је тај који га је својим уметничким поигравањем претворио у нешто друго. При томе поигравање није додатни елемент, него суштински.    

Јунак једног од Ваших есеја уЗначењу Џокераје и легендарни амерички новинар Хенри Луис Менкен, који је својевремено цинично забележио: Историчар је неуспешан писац! У Вашем случају је погрешио

– Мени је и отац био историчар, тако да су ме одувек занимали ти процеси који нас носе, а после сам историју често користио и у ономе што пишем. Али временом сам постао и, како би то Американци рекли – антиљуариан, односно човек који се занима за старине. Па тако и за старе људе, с којима сатима волим да седим и да слушам њихове животне приче које су ми налик топлом кревету из кога је спавач тек устао. Ипак, од свега је историја за мене највише ризница метафора. Наравно, у првом реду морате да знате факте – морате да знате шта је било прво, шта друго а шта треће, јер нисте ви утицали на вашег деду већ је ваш деда утицао на вас. Али најинтересантније у историји су приче и метафоре.          

Наиме, пошто сам предавао и предајем историју, добро знам да су до једне границе факту, и то је оно што је деци већином досадно. А након тога почиње есеј. Јер, када почнете са интерпретацијом, ушли сте, хтели нехтели, у поље есеја. У 19. веку су људи покушавали да хуманистичке дисциплине некако приближе физици и математици, да би било јасно да се ради о науци, и тежили су томе да их учине самерљивим. Али код историје, филозофије... увек постоји елеменат приповедања, који бежи из “самерљивих” оквира. Факти никада не говоре сами за себе. Факти су лутке, а ми смо њихови трбухозборци. И не верујем у то да историја има улогу да нас учи како да не поновимо грешке. Можда може да помогне на индивидуалном нивоу, па да, поучени, у свом животу донесете другачије одлуке, али имам озбиљне сумње када су друштва у питању, јер исте грешке понављамо хиљадама година.

Иначе, будући да сте цитирали Менкена, он је заиста огромна фигура у америчком новинарству, већи и од Пулицера. Ако говоримо да је руска литературе изашла из Гогољевог шињела, америчка је сасвим извесно изашла из Марк Твеновог белог сакоа. А Менкен се сматрао управо истинским настављачем Твеновог стила. Имао је ту неумољиву директност, мишљење.  Данас је, на пример, готово постало непријатно износити моралне судове, па се уместо тога врда по принципу: неки кажу, поједини тврде… Код Менекена је, међутим, било: ја вам кажем, а ви видите шта ћете. Није штедео никога, јер је сматрао да је његово демократско право да изнесе своје став. И мени је јако криво да је Менкен у Србији готово непознат. Непрочитан, што би рекао мој издавач Ненад Шапоња.

Корона и шта после?

– Маркес би рекао да живимо у “паклу несигурности”. Кренеш да се рукујеш с неким, па се повучеш. И непријатно ти је. Или се рукујеш, па ти је опет непријатно, јер се питаш шта ако... Нађеш се на ручку са пријатељима, али не можеш да једеш са маском на лицу, а ако скинеш маску, приносећи кашику размишљаш о томе хоћеш ли кроз пет или седам дана почети да кашљеш. Тако неке обичне ствари постале су необичне. И јако умарају. Стога чекам да све ово прође, да поново почнемо да живимо колико толико нормалније, спонтаније. То на првом месту. И, наравно, радим. Трудим се да завршим један роман, такође бих хтео да напишем књигу о Владану Десници, а припремам и збирку путописа. С друге стране, то сам већ помињао, идеја ми је да припремим курсеве креативног писања, које бих држао и овде и у Америци. Али мало другачије курсеве од оних уобичајених. Били би подељени на различите елементе, од мотивације до вежбања запажања, од значаја читања па до значаја моћи микро-интерпретација онога што нас окружује, али би, заправо, у основи све то био један велики есеј о стваралаштву.      

М. Стајић    

EUR/RSD 117.5834
Најновије вести