(ВИДЕО) СПОЈИЛА РЕАЛИЗАМ И АПСТРАКЦИЈУ У ЈЕДАН ЈЕДИНСТВЕНИ СВЕТ Ана Бешлић је вајарством писала југословенску историју ПРИЧА О ЖИВОТУ И ДЕЛУ ПРВЕ АКАДЕМСКЕ ВАЈАРКЕ СУБОТИЦЕ
Када је 1912. године у селу Бајмок, недалеко од Суботице, рођена Ана Бешлић, нико није могао да претпостави да ће ова девојчица постати прва академска вајарка града и легенда југословенског вајарства.
Њена прича је прича о храбрости, таленту и непрестаној потрази за сопственим уметничким путем.
У граду познатом по својој мултикултуралности, Ана Бешлић је постала прва академска вајарка Суботице. Али њен значај далеко превазилази ову титулу. Ова изузетна уметница је својим радом и визијом показала да се уметност не мора кретати утврђеним стазама, већ да сваки стваралац може изградити сопствени, препознатљив језик форме.
Након завршетка Другог светског рата, 1945. године, Ана се враћа у Београд на Академију ликовних уметности, где ради код професора Сретена Стојановића и Радета Станковића. То је био само почетак једног изузетног путовања. По завршетку студија, улази у престижну Мајсторску радионицу Томе Росандића, коју је 1948. године основао Савет за науку и уметност. Сараднике је мајстор бирао путем конкурса, што говори о Анином таленту који је препознат већ у раним данима каријере.
Оно што Ану Бешлић чини јединственом јесте њена невероватна способност трансформације. Њен стваралачки пут представља фасцинантно путовање кроз стилове – од периода реализама до крајње апстракције. У Суботици и околини могу се видети све фазе њеног развоја: од биста реалистичких форми Мије Мандића и Матије Гупца у Таванкуту, преко скулптуре „Мајка и син“ у Александрову, па све до апстрактних скулптура које се данас чувају у Градском музеју Суботица.
„Поставка која се односи на радове Ане Бешлић постављена је у оквиру једне шире изложбе која се тиче југословенских аутора из збирке Градског музеја Суботица, која је отворена у августу 2017. године. Оно што је у овој поставци приказано јесу радови који су део легата који је Ана Бешлић поклонила Суботици. То су углавном радови који обухватају њен стваралачки период од шездесетих година прошлог века. Овде видимо њен пастел који спада у серију последњих радова. Ова целина представља њене асоцијативне форме, обле површине и њене најапстрактније радове“, објашњавала је 2018. године Љубица Вуковић Дулић, кустоскиња и историчарка уметности у Градском музеју Суботица.
Ана Бешлић није само стварала уметност за галеријске зидове. Њена дела живе у јавном простору, говорећи о историји, сећању и хуманости. „Мајка и син“ – споменик жртвама фашизма у Александрову код Суботице, постављен 1955. године, и данас дирљиво подсећа на страдања рата. „Птице – фонтана“ на Палићу из 1957. доносе лепоту и лакоћу у простор. „Спојене форме“ у парку виле Извршног већа Србије у Београду из 1961, „Група постављења“ испред диспанзера у Суботици из 1965, или „Бакља сећања“ у Бајмоку из 1971. – свако од ових дела носи посебну причу и форму. Њена споменичка дела се разликују од великих монументалних споменика – она су интимнија, лична, али не мање моћна у свом изразу.
„Кретала се стилски од периода реализама до крајње апстракције, односно разлагања форми. Оно што у Суботици можемо видети јесу све те њене фазе. Уколико погледамо у отвореном простору ‘Мајку и сина’ у Александрову, по бистама реалистичких форми Мије Мандића и Матије Гупца у Таванкуту, па све до ових апстрактних које се чувају у Градском музеју“, додала је 2018. године Љубица Вуковић Дулић.
Ана Бешлић није била усамљена креаторка. Изложбу коју је приредила заједно са Ђорђем Божаном, а којом је 1954. године отворена градска изложбена сала у Суботици, убрзо је следило оснивање вајарске групе „Простор 8“ 1957. године, где је Ана била један од оснивача. Активно је доприносила културном животу свог времена, излажући на бројним изложбама скулптура широм Југославије и освајајући срца љубитеља уметности.
Њен рад није остао незапажен. Додељена јој је награда др Ференца Бодрогварија и престижна награда Pro urbe 1997. године, када је одржана и њена последња изложба под поетичним називом „Бело, волим те, бело“.
„Ана Бешлић је била призната у свом раду и живела је у окружењу које је признаје“, истакла је 2018. године Љубица Вуковић Дулић. Та признатост није била случајна – Ана је својим талентом, марљивошћу и визијом заслужила свако признање.
Југословенски оријентисана уметница, која је тражила путоказ личног развоја ван традиционалних токова, Ана Бешлић је изградила индивидуални свет облика који се реализује језиком чисте форме. Њена дела, од реалистичких портрета до асоцијативних, облих површина најапстрактнијих радова, чине јединствену целину једног стваралачког живота. Ана Бешлић је пример представника послератне југословенске скулптуре који се издваја по томе што је ван традиционалних токова тражила путоказ личног развоја.
Ана Бешлић је преминула 2008. године, али њен допринос југословенском и српском вајарству живи кроз бројне скулптуре у јавном простору и дела у музејским збиркама. Она остаје инспирација и подсетник да храброст у трагању за сопственим путем у уметности може створити наслеђе које превазилази границе времена и простора.
Пројекат „Жене Војводине које су писале историју“ реализује Дневник Војводина Пресс, а суфинасиран је из буџета Министарства информисања и телекоминијација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.