Постоје одређене мустре по којима се све догађа, али ономе ко је њих осмислио изгледа да на памет не пада да ми олакша и појасни принцпе. Циљ овог животног ткања изгледа није да откријемо и прекопирамо мустру, него да ткамо најбоље што знамо, па на крају видимо је ли нам тесно или комотно, је ли нам лепо или није, или нам је баш таман и за друго да ни не маримо, па да се више ни не трудимо.
Добра и корисна ствар у тој спознаји о фазама је та да се не поводим превише за стањем у којем се налазим, било да ми је оно пријатно или не, јер све што се догађа део је неке фазе која ће да прође. Када успем да се тако мало изместим и да на неки начин себе посматрам док се нешто у мом животу догађа, много интензивније доживљавам то што се одвија, али ми се емоције не уплићу превише, па ми је глава хладнија и логика здравија. Кад ми се ономад стегло грло, јер сам се осећала нешто узнемирено па сам хтела да плачем, одједном сам само помислила: „Гле, како ми се стегло грло!“ Одмах затим ми је дошла и мисао да дубоко, дуго и лагано удишем и издишем баш кроз то место. Замислила сам на тренутак како са свих страна из ближе околине, исцељујуће честице из ваздуха улазе у мој врат, а са издахом износе бол. Већ после другог удаха, бол је била мањег интензитета, а у мислима је засијала лампица са натписом: „Пусти!“ Следећа мисао била је вези са текстом који сам тог дана читала о снажним енергетским променама на планети и о томе како је баш једна таква у току, те да је нормално да из људских енергетких система излазе превазиђени, непотребни начини понашања, али је важно освестити их, не качити се за њих, пустити их да изађу на видело, и да се трансформишу и нестану. И управо сам сведочила таквом једном процесу у себи. Једна мала, слабашна и беспомоћна девојчица, извирила је однекуд из далеке прошлости и протумачила једну животну ситуацију као лошу. Појавила се вибрација страха, одбаченсти и беспомоћности, а помоћ не могу да затражим јер ми се грло стегло и не могу да проговорим. И док ми је у мислима одјекивало оно: „Пусти!“, ја сам се насмешила тој девојчици у себи и рекла јој да је сада порасла, да нема разлога да се плаши и осећа беспомоћно, да је живот много пута показао да ће бити све у најбољем реду. И муњевитом брзином, све се умирило. Уплашена девојчица је исчезнула из мисли, бол је нестала из грла, а ја сам била спокојна јер сам свесно довршила једну важну животну фазу.
Долазе још многе животне фазе, знам, али не кукам. Радујем им се, јер ћу очигледно сваку од њих дочекати још свеснија, самим тим још јача, а и радоснија. Мада, и то ће бити само још једна фаза. И док тако фазе пролазе, све се мање питам у чему је смисао, а све више увиђам да растем, да увек нешто ново научим, да скупљам искуства и да их у новим фазама користим. А следећи пут, када се она моја малена „ја“ појави, има да је у мислима не само поздравим и утешим, него да је и чврсто загрлим и помазим. Скоро у свакој од животних фаза, јавља се та мала маза. Још ми и намигне док одлази.
Нина Мартиновић Армбрустер
