Од свих потенцијалних учесника одабрано је двадесетак међу којима сам била и ја. Како је радионица осмишљена, није занимљиво за ову причу. Оно што јесте занимљиво је сусрет потпуно различитих људи, са различитих крајева света, окупљених око сличне идеје – да потраже решења како да живот на овој планети буде лепши и пријатнији за све, а поготово за исту ту нашу планету.
Након што смо у заједничком, смиреном и дубоком дисању поставили намеру да се сви лепо повежемо и ускладимо, свако је добио прилику да понешто каже, да подели своје искуство, своје увиде и закључке, а неки су и певали. Било је предивно искуство чути прелепе мелодије из Аустралије, са Хаваја, из Канаде, Аустрије... и чути како различити људи размишљају на исту тему, тему која нам је свима од пресудног значаја, јер од опстанка наше планете зависи и опстанак нас људи. Иако сам чула бројне занимљиве приче, осетила различите емоције људи који су говорили или певали, најјачи утисак од целог тог догађаја оставила је чињеница да смо ми у том тренутку сви били део једног времеплова! Док је косо јутарње сунце провиривало кроз мој кровни прозор, једна је девојка поздрављала пун и сјајан месец који је провиривао кроз њен кровни прозор. Код неких је била дубока ноћ, код неких вече, а код неких јутро, као код мене. Па зар то није путовање кроз време? У истом сам тренутку била присутна у свим временским зонама, припадала сам тамо јер сам комуницирала са људима који су и физички тамо. Тако сам тих пар сати провела путујући мало у прошлост, мало у будућност и то све у једном истом тренутку. Није ми први пут да учествујем у таквим догађајима, некима је то и свакодневна пракса захваљујући тој моћној и напредној технологији, али никада раније нисам била у прилици да сам тренутно у контакту са људима широм планете. Какав необичан осећај! Чини ми се као да ми се мозак од тог дана пребацио на неки нови режим рада. Као да све што проживљавам или што гледам, читам или радим, доживљавам на један мало другачији начин. Као кад се попнем на брдо, па видим мало ширу слику долине која је пре пењања изгледала као сасвим другачија и знатно мања.
Била сам у времеплову! И сад сам у времеплову, само нисам у директном контакту са људима из других временских зона. У ствари јесам, у контакту сам. Не путем интернета, нити телефона, него путем мисли, осећања и путем заједничких жеља и намера. На сваком крају планете у овом тренутку живи неко коме је стало да допринесе на било који начин да човечанство живи лепше и радосније. Та врста стремљења повезује нас много јаче од било које технологије која нам само служи као помоћно средство да увидимо колико смо повезани и како је све могуће. Када се удружимо и најзад прихватимо да само заједно можемо снажно да делујемо, наше мале идеје постају велика дела. А времепловом стижемо и у најдаље пределе неке смисленије стварности.
Нина Мартиновић Армбрустер
