Увек у таквим тренуцима осећам блиску повезаност са свим што постоји, са свим људима, биљкама, стварима, пространствима... и осећај је много леп и сваки пут ме испуни неком великом снагом, а и милином. А онда у једном тренутку, из возила испред нас полети неки предмет и котрља се по путу. Схватамо убрзо да је у питању празна и згужвана кутија од цигарета. „Зашто?“ Одмах се намеће то питање. Зашто је проблем сачекати неку канту за смеће? Зашто затровати овај диван простор и кварити призор?
На сваки мој покушај да упозорим бацаче смећа по улици, добијала бих жестоке псовке и подсмех. Схватила сам временом да је једино корисно подићи то смеће и бацити га у за то предвиђено место. Бацачима смећа свест једноставно не добацује до те високопарне мудрости да прљајући свет око себе, прљаш и себе. Међутим, при повећој брзини на аутопуту, тај потез свакако није долазио у обзир. Обилазећи возило испред нас, видели смо страну регистрацију, мотор – трактор, такозвани квад на приколици и три момка у комбију који весело путују на неки свој одмор. Већ замишљам како ће на том кваду да јурцају по неким од наших лепих планина, узнемиравајући несносном буком живи свет, ријући стазе и потоке. И бацајући смеће успут, вероватно. То што закључујемо да су странци, те да ово није њихово двориште, свакако није изговор, али је показатељ колико смо ми људи несвесни да нема туђег дворишта! Сва су дворишта наша! Дворишта наше једине планете Земље! Бацити смеће на месту неколико хиљада километара удаљеном од сопствене куће, исто је што и бацити га у свом дворишту. Исти је ваздух који удишемо, само је простор у кафићу мањи, па они за столом за непушаче, брже осете дим из простора за пушаче. Рече ми једна пријатељица да доживљава дозвољено пушење у одређеном делу кафића, као дозвољено вршење нужде у само једном углу базена. Као што је иста вода у базену, исти је ваздух у кафићу. Иста је планета Земља коју сви делимо и на њој живимо. Зашто то не видимо?
Не видимо. Не постижемо од превелике бриге хоћемо ли успети да задовољимо све своје свакодневне потребе. И при томе не мислим на оне основне људске потребе да дишемо, једемо, спавамо, волимо, делимо, усрећујемо и у истини живимо, не. Мислим на оне вештачки створене потребе да што више за себе зграбимо, да по сваку цену себи удовољимо, па зато сваку и најгору навику оправдавамо речима „то ми је још једино у чему уживам“. Да, требало би да на првом месту у животу буде уживање у њему. Али само онакво уживање које никоме другоме не штети, па ни нама самима. Када постанемо бар мало свеснији колико сви једни од других зависимо, боље ћемо чувати свако двориште, јер кад погледамо из више перспективе, ограде су само привид исцртан нервозном руком грамзивости. Само једно двориште постоји, као и ми сви што смо само једно.
Нина Мартиновић Армбрустер
