То сам примећивала када сам била мала, али сам у то време све то доживљавала као покушај копирања и то ми је чак на неки начин и импоновало. Када сам почела да радим у медијима, то је постало очигледније и мање подношљиво. Са све већим подозрењем саопштавала сам своје идеје, трудећи се да што мањи број људи чује за њих пре него што кренем у њихову реализацију.
А онда ми се десило да је мене неко оптужио за крађу идеје. Десило се то у више наврата, а у једној таквој ситуацији сам у потпуности одустала од пројекта у који сам тек улазила, мислећи да можда ипак немам права да експлоатишем идеје о којима је неко већ раније говорио, а ја то нисам освестила раније.
Са појавом брзих комуникација и када нам је све на дохват руке, то се много лакше установљује. Уверена сам да су идеје одређени енергетски концепти који тако некако „висе у ваздуху“ и чекају моменат да се усагласе са нечијим нивоом свести те да их тај неко види, препозна и евентуално искористи. То може да буде један човек, а може да их буде више истовремено. И то је сасвим природна ствар.
Проблем настаје онда када се пробуди људска научена условљеност која нам налаже да све својатамо и да морамо да поседујемо, а ту се ствара основа за конфликт, јер свако има осећај да има право да каже: „То је моје“. И сви хоћемо да будемо први који су нешто рекли, урадили, показали, јер ваљда ако нисмо први, онда смо мање вредни. Још једна од условљености система у којем живимо, а који се базира на такмичењу.
Схватила сам у међувремену који је то тренутак када сам престала да се бринем и чак уопште да размишљам о тзв. крађи идеја. То је био тренутак када сам почела да на прави начин увиђам двоструку природу моје као и свачије личности. Ја сам у истом тренутку и јединствена, посебна, независна и другачија од свих, а уједно и повезана, иста и једнака са свима и свим око себе. Када то човек онако суштински схвати и искуси, онда му постане јасно колико је бесмислено оптуживати другог за крађу идеја.
Свакоме је све доступно у сваком тренутку, а од моје личне свести и стања у којем се налази, зависи колико ћу из тог изобиља идеја и прилика да препознам, прихватим и употребим за сопствену и добробит свих око мене. Када нешто радим и за друге и за себе, онда идеје прште на све стране и неважно је ко их је први видео или спровео у дело. Тај осећај скида терет са срца и доноси радост у души, а из тога сво добро овог света настаје.
Нина Мартиновић Армбрустер
